Časni POST I PRIPREMA

Za pravoslavne vernike počinje višenedeljni veliki Vaskršnji ili Časni post, koji se završava praznikom Vaskrsenja Isusa Hrista - Vaskrsom, koji se ove godine proslavlja 19. aprila.

Datum početka Časnog posta zavisi od datuma praznovanja najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa, kojeg pravoslavni vernici slave uvek u nedelju punog meseca posle prolećne ravnodnevnice.
Prvi dan pravoslavnog Časnog posta je Čisti ponedeljak, koji dolazi posle Bele nedelje, završnog dana Mesopusne nedelje, vrhunca slavlja pred post u koji treba ući dostojanstveno i sa što manje grehova.

Prva sedmica posta zove se Čista, a posednja je Nedelja pravoslavlja, dok se do Vaskrsa, uz posebna pravila, smenjuju - Prečista, Krstopoklona, Sredoposna, Gluva, Cvetna i Strašna ili Stradalna sedmica.

Prema pravoslavnom učenju, Veliki post uči vernike pokajanju, praštanju i pravoj molitvi, a cilj je da se u miru i tišini dočeka najveći hrišćanski praznik Vaskrs, jer je vera u Vaskrsenje osnov hrišćanstva.

Veliki ili Časni post, koji je ime dobio prema Časnom krstu na kojem je stradao Isus Hristos, ustanovljen je po uzoru na podvig Spasitelja kada je, posle krštenja na rijeci Jordan, otišao u pustinju i postio četrdeset dana i noći, posle čega je izašao kao pobednik iz iskušenja koje mu je postavio Sotona.

Priprema za pričest

Post nije gladovanje, ni zapostavljanje trpeze, na kojoj u dane posta nema hrane životinjskog porekla, već je pre svega, etički i izraz stvarne ljubavi prema Bog u Sinu Božijem koji je svojim stradanjem i životom u veri uspostavio vrednosti hrišćanstva.

Oni koji odluče da ispoštuju pravila posta dužni su da jedu posnu hranu, bez mesa i belog mrsa, te da te dane provedu u molitvi, praštanju i pokajanju kako bi se pripremili za pričest - krunu tog odricanja.

Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, uz jednodnevne postove, postoje i četri višednevna posta, a osim Časnog, to su i Božićni, Petrovski i Velikogospojinski.

Zašto je Isus žrtvovao Sebe na Krstu?
Žrtva Isusova je bila radi naših grehova koje je odneo Svojim krštenjem. On nam je dao Svoje telo da plati za naše grehe radi čega smo slobodni od kazne za naše grehe.

Ono šta mi treba da znamo je da Isus odnosi sve naše grehe krštavajući se u Jordanu. Mi iz tog razloga moramo verovati da je Isus umro na Krstu.

Da Isus nije bio kršten pre Svog raspeća i da On nije umro na Krstu, svi naši gresi bi ostali. Stoga, mi moramo verovati u oboje odnosno krštenje i krv Isusovu. Zato što je Isus Sin Božiji, žrtveno jagnje, On je bio žrtvovan da bi ispio sve naše grehe.

Mi bi trebali svi da verujemo da je Isus Sin Božiji, da je On bio raspet za naše grehe. Isus je bio kršten da preuzme sve naše grehe, zatim je bio raspet da bi tako mi, grešnici, bili spašeni od svih naših grehova i da bi se oslobodili od kažnjavanja.

Krštenje
Krštenje podrazumeva (1) biti opran (2) biti ukopan (biti potopljen) i u duhovnom smislu, (3) prenešen greh polaganjem ruku, kako su činili sveštenici u danim Starog Zaveta.

U Novom Zavetu, krštenje Isusa od Jovana Krstitelja bilo je radi pranja svih grehova sveta. 'Krštenje Isusovo' ima značenje oduzimanja greha od sveg čovečanstva, da bi se oprali gresi sveta.

Isus je bio kršten Jovanom Krstiteljem, predstavnikom svih ljudi i Visokim Sveštenikom iz Aronovog roda, i uzeo je sve grehe sveta na Sebe. To je bilo predviđeno Njegovim krštenjem.

Duhovno značenje reči 'krštenje' je 'pokop, prenošenje na.' Stoga, "krštenje Isusovo" podrazumeva da su svi gresi prešli na Isusa i da je On osuđen umesto nas. Da bi spasao čovečanstvo, Isus je uzeo naše grehe Svojim krštenjem i umro radi nas.

Stoga, Njegova smrt je takođe smrt tebe i mene, svih grešnika sveta, i Njegovo vaskrsenje je vaskrsenje svih ljudi. Njegovo žrtvovanje je spasenje grešnika, i Njegovo krštenje je istinito svedočanstvo kojim se peru svi gresi čovečanstva.

Biblija nam govori, "Za spomen toga i nas sad spasava krštenje" (1 Petrova 3:21). Krštenje Isusa je pravedni put spasenja sveg čovečanstva pranjem našeg greha.
Greh
Sve što se suprotstavlja Bogu je greh. To ukazuje na sve grehe, uključujući prvobitni greh i prestupe koje mi činimo kroz ceo naš život.

Greh je 'hamartia' na Grčkom. I njegov govorni oblik je 'hamartano,' kojim se misli 'propustiti znak.' Otuda, jedna od najozbiljnijih greški je neispravno verovanje u Isusa, i stoga nedostatak sposobnosti spasenja. Neznanje niti verovanje u istinu je takođe počinjen greh neposlušnosti i hule protiv Boga.

Ako mi zaista ne želimo da počinimo takav greh pred Bogom, trebamo shvatiti Njegovu reč tačno i razumeti istinu da je Isus postao naš Spasitelj.

Mi trebamo verovati u krštenje Isusovo i Njegov Krst kroz reči Božije. To je greh ako ne prihvatamo Reč Božiju, odstupamo od istine, i verujemo u lažne teorije.

Biblija nam govori da je najozbiljniji greh, 'greh koji vodi u smrt' (1 Jovanova 5:16), a to je ne verovanje da je Bog oprao sve grehe sveta. Mi trebamo verovati u rođenje Isusovo, u Njegovo pranje greha kroz Njegovo krštenje, i u život koji nam je dat Njegovim krštenjem i Njegovom krvlju na Krstu. To je greh ako ne verujemo u zapisane reči da je Isus bio kršten, umro na Krstu i bio vaskrsao da bi nas oslobodio od sveg našeg greha.
Ponovno Rođenje
Ovo podrazumeva 'roditi se po drugi put.' Grešnik je rođen iznova i postaje pravednik kada se on/ona spasu duhovno verom u krštenje Isusa i Njegov Krst.
Mi se možemo duhovno roditi iznova verom u krštenje i krv Isusovu. Rođeni iznova su oni koji su se oprali od sveg svetskog greha i "da uzme grehe mnogih; a drugi put će se javiti bez greha na spasenje onima koji Ga čekaju" (Jevrejima 9:27).
Pokajanje
Kada neko ko je bio skrenuo od Boga shvati njegove/njene grehe i zahvali Isusu koji ga je oprao i dođe nazad Bogu, to se naziva pokajanje.

Svako od nas je gomila greha. Istinsko pokajanje je prihvatanje sledeće istine: da mi jesmo grešnici pred Bogom, i da mi ne možemo drugo osim da činimo greh čitav svoj život i odemo u pakao gde ćemo umreti; mi trebamo prihvatiti Isusa kao našeg Spasitelja verom da je On došao na ovaj svet da spase grešnike kao što smo mi, i da je On odneo sve grehe (kroz Svoje krštenje), umro i vaskrsnuo da nas spase. Istinsko pokajanje je odustajanje od našeg ličnog shvatanja i povratak Bogu. (Dela 2:38).

Pokajanje je prihvatanje greha i okretanje ka Reči Božijoj, da bi primili spasenje vode i krvi sa svim našim srcem (1 Jovanova 5:6).

Istinsko pokajanje je prihvatanje sebe kao potpunog grešnika i verovanje u Isusa, Sina Božijeg, kao našeg Spasitelja koji nas je spasao od svih naših grehova. Da bi bili spašeni i oprani od svih grehova, mi moramo zaustaviti pokušaje da budemo posvećeni kroz naša lična dela, i da prihvatimo da mi jesmo potpuni grešnici pred Bogom i Njegovim Zakonom. Mi ćemo tada prihvatiti istinu Njegovog spasenja, evanđelja vode i Duha, koje nam je Isus dao Svojim krštenjem i krvlju.

Grešnik treba da odustane od njegovih/njenih ličnih razmišljanja i tada će se vratiti Isusu potpuno. Mi ćemo biti spašeni kada poverujemo da je krštenjem Isus preuzeo sve naše grehe na Sebe.

Drugačije, krštenje Isusovo, Njegovo raspeće, i Njegovo vaskrsenje ima puninu Božije pravednosti, Njegovo spasenje je za sve grešnike. Isus je došao u telu, bio kršten i raspet da opere sve naše grehe. Potpunom verom u sve ovo i verom da je Isus bio raspet da bi postao Spasitelj svih onih koji veruju u Njega je istina okajanja i prirodna vera.
Opraštanje grehova
Ovaj važan koncept je takođe poznat kao oproštenje grehova. Gresi su oprošteni kad smo od njih očišćeni jednom zauvek evanđeljem vode i Duha. Vera u evanđelje vode i Duha je verovanje u ovaj niz istine: Isus Hristos je božanstvo, ovaploćenje Sina Božijeg, Njegovo krštenje i raspeće i Njegovo vaskrsnuće je za spasenje svih nas.

Izbavljenje koje je Isus dao čoveku je po veri u Njegovo krštenje i krv. Kako je prorokovano u Starom Zavetu, Isus Lično spašava sve ljude od greha. Izbavljenje u Bibliji je sadržano u pranju od greha kroz veru u krštenje Isusovo i Njegovu krv. Svi grehovi su prešli na Isusa, tako da ne opstaje nikakav greh u srcima ljudi.

Mi možemo sebe nazvati spašenim i pravednim samo nakon prenošenja svih naših greha na Isusa kroz veru u Njegovo krštenje.
Onaj koji je, putem vere u evanđelje vode i Duha, primio oslobođenje od svih grehova i bez greha stoji pred Bogom naziva se pravednikom. Rimljanima 4:7-8 kažu, "Blago onima koji se oprostiše bezakonja, i kojima se gresi prikriše. Blago čoveku kome GOSPOD ne prima greha." Blagoslov ovde nije upućen nikom drugom do pravedniku koji je primio oslobođenje od greha. Zato što je Bog svet i pravedan, On neće priznati one koji imaju greh u svoji srcima za pravednike. Da bi bila oproštena naša nezakonita dela i naši gresi bili prekriveni i da bi postali bezgrešni i sveti i zaista verovali u Isusa Hrista - to se može, verom da smo preneli sve naše grehe na Isusa kroz Njegovo krštenje, i da je Svojom smrću na Krstu Isus pobedio na Krstu i platio cenu naših grehova.
Zato što Bog ne može da laže, On nikada ne priznaje kao pravedne one koje imaju greh. Već suprotno, On ih osuđuje i baca ih u vatru pakla. Da bi postali bezgrešni pred Bogom, mi moramo verovati u našim srcima da su svi naši gresi iz prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti već prešli na Isusa jednom i za uvek onda kada je On bio kršten kod Jovana Krstitelja, i mi moramo zbog toga obrezati naše grehe iz naših srca. Kao takav, pravednik pred Bogom pripada onima koji su postali bezgrešni u svojim srcima verom u krštenje Isusovo i Krst. Ako neki ljudi još vek imaju greh u svojim srcima čak i ako veruju u Isusa a i dalje upućuju molitve pokajanja, tada su takvi ljudi grešnici, nisu deca Božija.
Bog ne opravdava zle (Izlazak 23:7), jer On ne može da slaže. Međutim, oni koji žive bez krštenja Isusovog i veruju samo u krv na Krstu nikada neće postati pravednici.

Bog je dao Izraelu Svoj Zakon kroz Mojsija u početku je to bio sistem žrtvovanja kojim su oni okajavali svoje grehe i prestupe. On je odabrao Arona, starijeg brata Mojsijevog, kao Visokog Sveštenika i preko njega su nuđene žrtve okajanja na deseti dan sedmog meseca, Dan Pomirenja, kada su se prali godišnji gresi Izraela. (Levitima 16).

Bog je odredio žrtvu na Dan Pomirenja koju je mogao da ponudi samo Aron ili sledeći Visoki Sveštenik iz njegovog potomstva. Bog je otvorio put za Izraelce da okaju sve svoje grehe kroz polaganje Aronovih ruku na glavu žrtve. To je zakon Božijeg okajanja uspostavljen radi njih.

Ovom senkom, On je dao jasno do znanja da je Isus bio Spasitelj čovečanstva. U dobu Novog Zaveta, Bog je poslao Jovana Krstitelja, potomka Arona (1 Dnevnika 24:10, Luka 1:5) i poslednjeg Visokog Sveštenika iz Starog Zaveta (Matej 11:11-13). Jovan Krstitelj, kao Bogom-poslati prorok, predstavlja i Visokog Sveštenika za čovečanstvo, krštavajući Isusa u cilju prelaska svih greha čovečanstva na Njega, Sina Božijeg, koji je došao da spase grešnike.

Svi ljudi su zaista blagosloveni sposobnošću da prenesu svoje grehe na Isusa kroz Jovana Krstitelja. Svojstvo Jovanovo je bilo da kao Visoki Sveštenik koji predstavlja čovečanstvo u službi Bogu prenese sve naše grehe na Isusa.

Jovan Krstitelj je bio predstavnik i Visoki Sveštenik čovečanstva poslat od Boga, i nosioc poruke koji je poslat 6 meseci pre Isusa. Drugačije, Isus je bio žrtveno Jagnje Božije koje je uzelo sve grehe sveta koje je Jovan Krstitelj kao Visoki Sveštenik preneo na Isusa kroz krštenje. Jovan Krstitelj je bio sluga Božiji.
Predstavnik Ljudske Vrste
Gledano na Jovana Krstitelja, Isus je rekao, " Zaista vam kažem: Ni jedan između rođenih od žena nije izišao veći od Jovana Krstitelja" (Matej 11:11). Ovo znači da je Jovan Krstitelj najveći od svih ljudi na svetu rođenih od žene. Jovan Krstitelj, rođen od Zaharije i Jelisavete, potomak je Aronov, bio je isključivo čovek iz kuće Aronove. Saglasno Zakonu iz Starog Zavet, sveštenici su mogli da budu samo iz kuće Aronove, i izmeću ovih sveštenika izvodio bi se Visoki Sveštenik koji je služio u Šatoru.
Najvažnije od svega je to da je Visoki Sveštenik prinosio ponudu za otpuštanje svih grehova naroda Izraela, jednom godišnje na Dan Iskupljenja. Na taj Dan Iskupljenja, Visoki Sveštenik, kao predstavnik naroda Izraela, polagao je svoje ruke na glavu jarca i tako bi preneo sve njihove grehe na jarca. Poput toga Jovan Krstitelj, čovek iz doma Aronovog, bio je od Boga proizveden u Visokog Sveštenika, i preneo je sve grehe čovečanstva na Isusa Hristosa krštavajući Ga, što je bilo na način polaganja ruku. Isus je naglasio da je Jovan predstavnik ljudske vrste. Zašto? Zato što je Jovan bio potomak od Arona Visokog Sveštenika, Ilija koji je došao o kome je prorok Malahija prorokovao, i prorekao da će biti onaj koji prenosi sve grehe čovečanstva na Isusa. Isus je došao na ovu zemlju kao Jagnje Božije da spase čovečanstvo od svetskog greha, i zato je ovde trebao da bude predstavnik čovečanstva, Visoki Sveštenik iz doma Aronovog. To nije bio niko drugi do Jovan Krstitelj.
Polaganje ruku, običaji
Ovo je bilo dato od Boga kao metod za prenošenje greha na žrtvenu ponudu u Starom Zavetu (Levitima 4:29, 16:21). U dane Starog Zaveta, Bog je dozvolio narodu da okaje svoje grehe polaganjem ruku na glave žrtvenih ponuda unutar šatora. To je bilo otkriveno krštenjem Isusa koji je došao sa Novim Zavetom.
Spasenje u hrišćanstvu podrazumeva 'oslobođenje od moći ili kazne za greh' Mi smo primili spasenje kada smo prihvatili da ne možemo drugo osim da odemo u pakao zbog naših grehova i kada smo poverovali da nas je Isus spasao od svih naših grehova kroz Svoje rođenje, krštenje i krv na Krstu.

Oni koji postaju bezgrešni verom u spasenje Isusovo, krštenje i krv Isusovu, nazivaju se 'spašeni, rođeni iznova, i pravedni.'

Mi možemo moliti za reč 'spasenja' od onih koji su se spasili od svih svojih grehova, uključujući izvorni greh i svoje dnevne grehe, verovanjem u Isusa. Baš kao što se utopljenik spašava, onaj je koji utopljen u grehu sveta može se spasiti verovanjem u Isusa kao njegovog/njenog Spasitelja, verovanjem u Njegovo krštenje i krv, reči duhovne istine.
Mala Skola Veronauke
Šta je prava vera? Prava vera je vera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. On je Duh koji se ne vidi, ali je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svima stvorenjima.
Ko je Bog? Prava vera, vera pravoslavna otkriva nam i javlja veliku tajnu da je Bog ne samo jedan nego i trojičan.Bog je Sveta Trojica: Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh Sveti. To nisu tri Boga, nego samo jedan, jer Tri Božanske Ličnosti imaju jednu istu suštinu, kao i jednu ljubav, jednu mudrost, jedan život i svo neizmerno bogatstvo božanskih večnih sila i energija.U Ime toga jedinoga Boga se mi krštavamo. Tu svoju veru u jednog Boga Oca i Sina i Duha Svetoga mi ispovedamo svaki put kada stavimo na sebe znak časnoga Krsta. Kada se krstimo, mi sastavimo tri prsta desne ruke da naznačimo da je nerazdeljiva Trojica, jedan Bog.
Kakav je Bog? Bog je ljubav. Nesebična ljubav. I pre stvaranja sveta Bog Otac nije bio sam, nego je voleo Sina i Duha Svetoga. A sin je voleo Oca i Duha Svetoga. Sveti Duh je voleo Oca i Sina. To znači da je Bog Ljubav od večnosti, ne samo u vremenu. Sveta Trojica služi nam za primer kako i mi, ljudi, koji smo stvorene ličnosti, i različiti po narodnosti i obrazovanju, možemo uz pomoć Božije Ljubavi da postanemo jedno bogočovečansko Telo, tj. Crkva, a da pri tom sjedinjenju ne izgubimo posebne odlike svake ličnosti.
Ko je čovek? Čovek je ukras svih Božijih stvorenja.Bog ga je obdario svojim likom i podario mu moć večnog života. Stvorio ga je od razumne duše i tela, da bi telo služilo razumnoj duši, a oboje da bi postalo hram životvorne Trojice. Kao što Bog nije sam, tako ni čovek nije sam, nego ima bezbroj braće i na nebu i na zemlji.
Ko su nebeska braća čovekova? Na ovom vidljivom nebu postoje sunce i mesec i bezbrojne zvezde koje tajanstveno trepere i svojim nemuštim jezikom svedoče da je Bog zaista Svetlost, Ljubav i Lepota. Ali postoji i jedno drugo nebo, nevidljivo. To nebo mogu videti samo ljudi vidovitog uma i čista srca. Kao i Boga, svoga Tvorca, koji u njemu obitava.To nevidljivo nebo po prirodi je duhovno; to i jesu nebeska braća čovekova: Serafimi, Heruvimi, Arhangeli i Angeli i ostale bestelesne Sile nebeske. Te bestelesne Sile nebeske pune su ljubavi i svetlosti Božije, one neprestano Boga slave i javljaju ljudima volju Božiju.
Ko su zemaljska braća čovekova? Svi ljudi su zemaljska braća čovekova.Cvi ljudi su međusobno braća jer imaju jednog Oca, Tvorca svih stvorenja.Braća su i zato što imaju jednu prirodu čovečiju i iste praroditelje, Adama i Evu.Čovek je u srodstvu i sa svim ostalim stvorenjima, od najcićušnijih do najvećih. od atoma do zvezda. Jer na svemu što postoji prisutan je isti pečat stvaralačke sile i slave Božije.Bog nas miluje svojom večnom Ljubavlju preko svih stvorenja, vidljivih i nevidljivih.Sve što postoji zrači ljubavlju i podstiče nas na ljubav.
Šta je Otkrivenje Božje? Otkrivenje je sve ono čime se Bog javljao od pamtiveka i čime je otkrivao ljudima svoje neizrecive tajne i svoju volju.Sva tvorevina je bogojavljenje; sva stvorenja svedoče i otkrivaju slavu i silu Božiju, naravno onima samo kojima um nije pomračen i srce nečisto.Osobito je Bog otkrivao svoju Ljubav i svoju svetu volju preko svetih Arhangela i Angela i preko bogonadahnutih svetih ljudi: Proroka, Apostola i Svetitelja.I na kraju preko Sina svog Jedinorodnog, Hrista Gospoda.
Šta je Biblija ili Sveto Pismo? Biblija ili Sveto Pismo je Knjiga nad knjigama.To su sveti spisi bogonadahnutih ljudi Božjih, u kojima su oni zapisali istine i tajne koje je Bog otkrio ljudima.Sveto Pismo je zapisano Otkrivenje Božje.Deli se na Stari Zavet i Novi Zavet.

RODJENJE I MLADOST
Prema Mateju i Luki, Isus je rođen u judejskom Vitlejemu. Rodila ga je Marija, devica, čudom Svetog Duha. Jevanđelje po Luki daje opis anđela Gavrila koji posećuje Mariju da bi joj rekao da je izabrana da nosi Sina Božjeg (Luka 1:26–38). Prema Luki, naredba Oktavijana Avgusta (lat. Octavianus Augustus) primorala je Mariju i Josifa da napuste svoj dom u Nazaretu i odu u dom Josifovih predaka, kuću Davidovu, zbog Kvirinijevog popisa.

Nakon što je Isus rođen, par je bio primoran da iskoristi jasle umesto kolevke, jer nisu mogli da nađu smeštaj u gostionici (Luka 2:1–7). Po Luki, anđeo je obznanio Isusovo rođenje duhovnim vođama koji su došli da se poklone novorođenom detetu. Matej govori o mudracima koji su doneli darove Isusu kao novorođenčetu nakon što su pratili zvezdu za koju su verovali da je znak da se rodio Kralj Jevreja (Matej 2:1–12).

Grad u kome je Isus proveo detinjstvo bio je Nazaret u Galileji. Izuzev putovanja Isusa kao novorođenčeta i njegove porodice iz Vitlejema Egipat kako bi izbegli Irodov pokolj nevinih i kratkih putovanja u Tir i Sidon (današnji Liban), Jevanđelja sve ostale događaje iz Isusovog života smeštaju u drevni Izrael.[19] Prema Mateju, porodica je ostala u Egiptu sve do Irodove smrti, nakon čega se nastanila u Nazaretu kako bi izbegla život pod vlašću Irodovog sina i naslednika Arhelaja (Matej 2:1–12).

Luka jedini govori o događaju kada su Isusa roditelji našli u hramu nakon što su mislili da se izgubio. To je jedini događaj iz kanonskih Jevanđelja koji opisuje deo Isusovog života između rođenja i krštenja (Luka 2:41–52). U Jevanđelju po Marku Isus je nazivan drvodeljom. Matej kaže da je on bio sin drvodelje, nagoveštavajući da je Isus možda u prvih trideset godina života učio stolarski zanat od svoga oca (Marko 6:3, Matej 13:55). Inače, o nepoznatim godinama Isusovog života (između detinjstva i tridesete) se ispredaju razne teorije, među kojima je i ona o njegovom navodnom boravku u Indiji.
Sta je religija i molitva?
Postoje tri osnovne grupe teorija religije. Prema prvoj, religija je izum jedne (obično vladajuće) grupe ljudi kao sredstvo zaštite privilegija iste te grupe ljudi. Prema drugoj grupi teorija, religija je trajna egzistencijalna karakteristika ljudskog bića, a prema trećoj grupi teorija, religija je samo ljudska sklonost k sujevjerju proizašla iz nedovoljnog poznavanja prave prirode stvari.

Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posljedica čovjekovog shvaćanja da se mnoge stvari u prirodi događaju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može da utječe niti da ih kontrolira. Takve pojave su npr. suše, poplave, munje, gromovi i slično. Tako je čovjek saznao o postojanju viših sila, te su u njegovom umu nastali prvi oblici “bogova” koji su simbolizirali jedinstvene moći koje vladaju čovjekovim postojanjem. Čovjek je nastojao ove više sile umilostiviti molitvama i žrtvovanjem.
Molitva je uspostavljanje odnosa s oblikom duhovnoga bića i pretpostavlja postojanje transcendentalne sile koja čovjeka nadilazi u svakom pogledu, k kojom on može stupiti u komunikaciju. No, kod primitivnog i površnog poimanja religije, posebno kod prirodnih naroda, postoji opasnost da čovjek svoje želje smatra mjerilom božanske snage. Moliti znači razgovarati s duhovnim bićem i zadržavati se s njim, iznositi svoja razmišljanja i osjećaje i slično.

Među najpoznatijim molitvama su: kršćanska molitva Oče naš, koju je prvi molio Isus Krist, katoličke molitve Zdravo Marijo, Slava Ocu, Nicejsko-carigradsko vjerovanje, pravoslavna molitva Kyrie, islamska molitva Tekbir: Allahu ekber, Alah akbar = Bog je velik i budističke mantre.

Više od 55 odsto Amerikanaca veruje da ih čuva anđeo čuvar i 67 odsto je sigurno da raj postoji, rezultati su najnovije ankete o religiji u SAD.

Institut Bejlor za istraživanje religija postavio je 350 pitanja grupi od 1.648 ispitanika. Većina njih je rekla da ih anđeo čuvar čuva od nesreća. "To me zaista iznenadilo. Kad sam otkrio da polovina Amerikanaca u to veruje, bio sam šokiran. Nisam to očekivao", rekao je jedan od autora studije Kristofer Bejder.

Samo četiri odsto Amerikanaca je reklo da su ateisti, a 11 odsto da ne pripada nijednoj crkvi.

Ukupno 67 odsto Amerikanaca veruje u postojanje raja, 17 odsto je reklo da raj verovatno postoji, dok je čak 73 odsto saopštilo da pakao postoji.

Žene više veruju u postojanje raja od muškaraca (68 odsto žena i 56 odsto muškaraca), crnci više veruju u raj od belaca (86 odsto crnaca i 60 odsto belaca), navodi se u anketi. Republikanci više veruju u raj od demokrata (77 odsto republikanaca i 54 odsto demokrata).

Oko 45 odsto Amerikanaca je reklo da je imalo neko mistično iskustvo tokom života. Konzervativni protestanti su najviše imali takva iskustva, više od liberalnih protestanata, katolika i Jevreja.
Najstariji prepis “Biblije” dostupan na Internetu
Prvi deo “Sinajskog kodeksa” (Codex Sinaiticus), najstarijeg prepisa “Biblije”, postavljen je na Internetu na adresi www.codex-sinaiticus.net.

Radi se o delu prepisa koji je u 19. veku iz Egipta u Lajpcig doneo jedan nemački naučnik. Njegovo postavljanje na Internet je plod saradnje Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu i Britanske biblioteke, u kojima se rukopis čuva, i predstavlja prvi korak u realizaciji zamisli da do jula 2009. godine na Internetu bude objavljena potpuna virtuelna rekonstitucija “Sinajskog kodeksa”.

Novi deo elektronskog izdanja “Sinajskog kodeksa” biće dostupan na Internetu u novembru, prenele su svetske agencije.

Svaku fotografiju rukopisa upotpunjava prepis teksta na grčkom jeziku.

Čitalac može da uvećava delove rukopisa, da klikne na neku reč grčkog prepisa i dobije nemački ili engleski prevod određenih odlomaka.

“Sinajski kodeks”, koji sadrži delove Starog i kompletan Novi zavet, ispisan na pergamentu, nastao je između 330. i 350. godine nove ere.

Kodeks su na grčkom napisali monasi manastira Sveta Katarina na Sinajskoj gori u Egiptu.

Nemački naučnik Konstantin fon Tišendorf iz Lajpciga je, posle tri putovanja u Egipat, doneo u Evropu 400 strana Kodeksa.

Od 1844. godine, 43 strane Kodeksa čuvaju se u Univerzitetskoj biblioteci u Lajpcigu, a ostale su podeljene između Britanske biblioteke u Londonu, Ruske nacionalne biblioteke u Sankt Peterburgu i manastira Sveta Katarina.

Još uvek vlada velika misterija oko razloga zbog kojih je taj rukopis u 19. veku “rasut” na četiri strane.
Izvor: Personal magazine



Oziris
Oziris je bio staroegipatski bog podzemlja. Ozirisa je ubio bog Set, koji je rastrgao njegov leš i razbacao delove po celom Egiptu. Boginja Izida, Ozirisova žena, i njegova sestra Neftis pronašle su delove i dale Ozirisu novi život, pa je on postao vladar podzemlja. Izida i Oziris su onda začeli Horusa. U egipatskom konceptu božanskog kraljevstva, kralj na samrti je postajao Oziris a novi kralj se identifikuje sa Horusom. Oziris je takođe predstavljao silu koja donosi život iz zemlje.Zato mu je lice prikazano u zelenoj boji simbolišući tako useve bez kojih nema života. Praznici u kojima se oživljavala njegova sudbina slavljeni su svake godine u gradovima širom Egipta.