Igra je u glavi i srcu, a ne u nogama

Beogradski invalidi, prvi na Balkanu, otvorili školu plesa po ugledu na mnoge slične u svetu
Valcer na dva točka
Igra je u glavi i srcu, a ne u nogama
Komšije su u početku bile skeptične i pitale: "Šta vi možete da radite, samo da mrdate glavom". Možemo sve, ako hoćemo

Za razliku od većine ljudi koji posle napornog radnog dana odu kući na popodnevnu dremku, Kristini Živankić iz Zrenjanina dan tek tada počinje. Pravo s posla, barem dvaput nedeljno, ide na ples. I to u Beograd. Ne smeta joj što je vožnja duga, pa kući stiže oko tri iza ponoći, ni to što je muž u šali proziva da, "umesto da na trening vozi devetogodišnjeg unuka, on vozi babu", a ni to što je već 20 godina u invalidskim kolicima. Ljubav prema plesu nadjačava sve.

- Oduvek sam volela da igram i posle nesreće to mi je najviše nedostajalo. Da je nešto drugo u pitanju, teško da bi me naterali da potegnem čak u Beograd. Naporno jeste, pa pojedinim danima u šali kažem saigračima da plešu sa mrtvom ženom. Ali je osećaj kao da kliziš po ledu - priča Kristina.

Ona je samo jedan od polaznika škole plesa za osobe u kolicima, koju su u Domu za smeštaj osoba sa invaliditetom "Dragiša Vitošević" nedavno pokrenuli ljudi iz plesnog kluba "Mladost". Ideja je potekla od Vesne Bogdanović, izvršnog direktora Centra za razvoj inkluzivnog društva i Asocijacije plesača SCG. Iako su dosad imali samo pet časova, već uvodni engleski valcer pokazao je da grupa izgleda uigrano, kao da zajedno plešu već godinama.

- Smatrali smo da i ljudi u kolicima imaju prava da igraju, a u svetu plesanje u kolicima nije ništa novo. Pleše se u kombinaciji - jedan je igrač u kolicima, dok drugi stoji, ili su oboje u kolicima - objašnjava Miodrag Kastratović, predsednik Asocijacije plesnih organizacija SCG, a sve pravda polaznike, kako su nasamo još bolji, jer imaju tremu kad ih neko gleda. Tremu nismo primetili, a ni greške. Samo široke osmehe i želju da se do 30. decembra, kada imaju veliki promotivni nastup u prostorijama PK "Mladost", sve što bolje izvežba. Da se ne obrukaju.

- U početku je, i nama i instruktorima plesa, bilo teško da se uskladimo, ali je bilo izazovno. Srećom, oni su dobri učitelji koji sve lepo objasne. Pa smo mi pomagali njima, a oni nama - dodaje Kristina, inače sekretar Udruženja paraplegičara Banata i hvali se ostalim pasijama - streličarstvom i mačevanjem.

Dušan Ramljak, instruktor plesa, seda u kolica kako bi nove pokrete što bolje objasnio, dok se grupa tiska oko njega i upija.
- Možemo mi da bavimo i nečim drugim, osim tablića, šaha i stonog tenisa, i sad smo dobili priliku da to i pokažemo. Prvi u našem regionu pokrećemo ovu priču, i to u poslednjem trenutku, jer od sledeće godine ples u kolicima postaje paraolimpijska disciplina. A od sledeće godine, videćete nas i na takmičenjima - najavljuje Vesna Bogdanović.

Kaže, plesanje jeste naporno, ali ne fizički nego zbog novih koraka koji su teški i za ljude koji hodaju.
- Komšije su u početku bile skeptične i pitali me: "Šta vi možete da radite u plesu, samo da mrdate glavom". Ma, možemo mi sve, ali su nam opcije ograničene. Tako još postoji škola za slepe telefoniste, iako je to zanimanje koje je vreme pregazilo. I šta će ti ljudi. Samo želimo jednake mogućnosti, poput rampi umesto stepenika i onda možemo sve što i vi. Kriterijum na ovom kursu nije to ko je koliko ograničen, nego samo želja - objašnjava Bogdanović.

Dok razgovaramo, pažnja luta ka podijumu, na kom Bane i Dražen izvode ča-ča-ča. Malo levo, malo desno, pa brejkdensersko podizanje kolica. Obojica priznaju da je za ovu virtuoznu koreografiju najzaslužnije višegodišnje bavljenje košarkom, jer izgleda isto kao napad i odbrana pod košem.

- Imam dve partnerke za ples, Anu i Kristinu, pa se menjamo. Došao sam da budem u ženskom društvu, a ne kao na košarci, gde su samo muškarci - šali se Nenad Krišanović, inače paraolimpijski i svetski prvak i evropski rekorder u plivanju. Kad pliva, kaže, gleda dole, a ovde je okružen lepim damama. Čini se, među igračima on je najveseliji, skoro da i ne staje.

- Gledao sam ja ovo u Holandiji pre nekoliko godina i to je fantastično. A i mi se snalazimo dobro. Prošli čas smo imali u velikoj sali u školi "Skadarlija", a kad smo se ušunjali među profesionalne plesače, bilo je fantastično. Toliko ljudi na malom mestu, a niko nikog nije udario - dodaje Neša i neskromno najavljuje da će naši plesači u Pekingu biti paraolimpijski prvaci. Dušan Ramljak kaže da već deceniju radi sa invalidima jer želi da svima da šansu. Hvali grupu, kaže - s njima je lako raditi jer svi vole da plešu.

- Tako su i došli. Rekli su - hoće da plešu, ali nemaju gde. A ko će da im pomogne, ako ne mi plesači. Neće valjda ortopedi? Niko nije rođenjem stekao pravo da pleše, ples je ples, ma ko da igra. Ples je u glavi i srcu, a ne u nogama - priča Ramljak i poziva zainteresovane da detaljnije informacije potraže na internet sajtu www. crid. org. yu.

Male investicije, a velike prepreke

ZRENJANIN – Mada se u zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom jasno precizira da je zabranjena bilo kakva diskriminacija tih osoba u pogledu dostupnosti usluga, pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama, u Zrenjaninu se one neretko suočavaju s nepremeostivim preprekama. Da li zbog određenih prioriteta ili manjka sredstava, tek u gradskom budžetu ne postoji stavka za sredstva predviđena za tu namenu.

U Direkciji za uređenje i izgradnju grada kažu kako je ta institucija spremna da pomogne svakoj firmi u izgradnji prilaznih rampi, ali napominju da u njihovom planu i programu nisu predviđena namenska sredstva, već svaki inicijator izgradnje prilaznih rampi treba da nađe donatora i obezbedi potreban novac.

– Ukoliko neka institucija želi da prilagodi ulaz za osobe s invaliditetom, dovoljno je da podnese projekat, koji potom ulazi u program Direkcije – kaže Biljana Jovanović, portparolka Direkcije za uređenje i izgradnju grada, i dodaje da je ove godine zabeležen samo jedan zahtev za prilagođavanje ulaza, koji je uputio Tržni centar "Mala varoš". Lane, kako kaže, nije bilo takvih zahteva.
Preduzeća ne poštuju zakon

Predsednica Udruženja paraplegičara Banata Kristina Živankić kaže da većina preduzeća u Zrenjaninu ne poštuje zakon, ali je ipak pohvalila neka preduzeća koja su se potrudila da prevladaju nezainteresovanost nadležnih organa.

– O svom trošku, kako su već uradili u pošti, socijalnom osiguranju, opštini, Mesnoj zajednici "Sava Kovačević" i zdravstvenoj ambulanti u Štrosmajerovoj – kaže Živankićeva.

Udruženje paraplegičara, prema njenim rečima, izašlo je u susret Specijalističkoj poliklinici i uz pomoć Ministarstva za rad i socijalnu politiku obezbedilo sredstva za izgradnju prilazne rampe. Ni po izgradnji te rampe, kako kaže, paraplegičari nisu prestali da se bore s preprekama, a trenutni prioritet tog udruženja svodi se na izgradnju slične rampe u Kulturnom centru. Potom će se, prema njenim rečima, pokrenuti kampanja da se u Gradskoj kući izgradi lift kako bi čelnici grada bili dostupni i osobama s invaliditetom. U Udruženju paraplegičara napominju i da prilaz Gradskoj kući ne funkcioniše na najbolji način.

– I mi smo posetioci Kulturnog centra, a oni nisu ponudili nikakvu finansijsku pomoć i podršku. Čak smo i njihovu papirologiju uradili. Po zakonu, oni bi sami i o trošku države trebalo sve da urade. Ponižavajuće je i samo saznanje da nas moraju nositi do gradonačelnika i drugih ljudi koji vode taj grad, tj. da možemo do njih doći samo preko posrednika – rezignirano konstatuje Kristina Živankić, predsednica Udruženja paraplegičara Banata, koja je zaslužna što je Zrenjanin stekao zavidan status najprilagođenijeg grada u Vojvodini.
Malo razumevanja i dobre volje

– Potrebno je samo malo razumevanja i dobre volje. To su sve male investicije, a velike prepreke – ističe Živankićeva.

Osobe u kolicima u Zrenjaninu još ne mogu videti sve sadržaje muzeja, biblioteke, pozorišta... Prilagođavanje ulaza košta oko 25.000 dinara, u zavisnosti od uspona.

Ankica Dostanić, direktorka Kulturnog centra Zrenjanina, za razliku od prethodnog menadžmenta, spremna je da se uhvati u koštac s pitanjem izgradnje prilaza za osobe u kolicima.

– Što se Kulturnog centra tiče, postoje dva načina za rešavanje takvog problema. Prvi je izrada zajedničkog gradskog elaborata s navedenim tačkama gde bi prilazi trebalo da se postave, a drugi je pojedinačno delovanje. Ipak, očekujem zajednički dogovor na nivou grada, jer donatoru više vrednuju zajednički zahtev – istakla je Dostanićeva i dodala da će Kulturni centar uskoro pokrenuti razgovor s Udruženjem paraplegičara i dogovoriti se o zajedničkom delovanju, tj. obezbeđivanju sredstava za tu namenu.

Fond i Zavod rešili problem

Zgrada Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Zavoda za zdravstveno osiguranje ima prilaz za invalide već desetak godina, i to zato što stranke dolaze kako bi ostvarile specifična prava.

– U obe ustanove dolaze stranke koje ostvaruju prava u vezi sa zdravstvom ili penzijom. Bitno nam je da imamo obezbeđen prilaz za osobe s invaliditetom, jer se u Fond dolazi kako bi se ostvarila invalidska penzija, utvrdilo telesno oštećenje, dobila novčana naknada za tuđu negu i pomoć... – kaže Milan Zvekić, direktor zrenjaninske filijale Fonda PIO.

Služba je, prema njegovim rečima, tako organizovana da stranke ostvaruju prava u kancelarijama i na šalterima u prizmelju. Ali ukoliko se ukaže potreba, zaposleni siđu u prizemlje i izađu u susret osobama s invaliditetom.

Grad izlazi u susret?

Zamenik gradonačelnika Zrenjanina Goran Kaurić istakao je da će izaći u susret svim institucijama i građanima kako bi se obezbedio pristup javnim institucijama.

– To je tekovina koja se mora ispoštovati. Insistiraću na tome čim se poprave vremenski uslovi – najavio je Kaurić.

Brojna poniženja

Predsednica Udruženja paraplegičara Banata Kristina Živankić kaže da postoji i potreba za javnim toaletom za osobe s invaliditetom. Po njenim rečima, građani se snalaze tako što odlaze kući, dok ljudi sa sela što dolaze u grad – to ne mogu. Ona je naglasila i potrebu da svaka ambulanta izgradi prilaz, jer je ponižavajuće da se stoji napolju po svim vremenskim prilikama i čeka da doktor izađe i obavi pregled napolju.

Osobe sa invaliditetom i politički život

Istorija parlamentarizma u Srbiji u poslednjim decenijama nije zabeležila učešće osoba sa invaliditetom u radu republičkog Parlamenta.

Ovih dana postajemo svedoci novog početka u ovoj oblasti i početka aktivnog uključenja osoba sa invaliditetom u predizborne aktivnosti pojedinih stranaka.

Od 2000. godine osobe sa invaliditetom počinju da se aktivnije uključuju u rad lokalnih samouprava, pa su tako na primer Kristina Živankić u Zrenjaninu i Duško Savić u Smederevu zastupali interese osoba sa invaliditetom u lokalnoj vlasti svojih opština. Ovo su bile značajne promene i okretanje društva i zajednica ka novim vrednostima.

Uključenje u moderne evropske tokove, praćenje zbivanja na svetskoj sceni i donošenje Medjunarodne konvencije o pravima osoba sa invaliditetom je verovatno rezultiralo i prepoznavanjem lidera invalidskog pokreta Srbije kao osoba koje svojim radom mogu da doprinesu radu državnih organa da svojim iskustvom pomognu uključivanje invalidske problematike u sve tokove društva i države i da invalidski pokret učine snažnijim i još bogatijim.

Nova istorija je utoliko interesantnija što su se u njoj prvi put kao kandidati za poslanike u republičkom Parlamentu, put našle i dve dame, dve priznate aktivistkinje za prava osoba sa invaliditetom, Gordana Rajkov, kao nestranacka licnost na listi partije G17 PLUS i Milica Ruzicic-Novkovic, na listi Liberalno demokratske partije.

Bez obzira na krajnji ishod parlamentarnih izbora ovo je verujemo za sve osobe sa invaliditetom u Srbiji izazov i čast. Apelujemo na sve osobe sa invaliditetom, njihove saradnike i prijatelje da na ovom putu podrže predstavnice osoba sa invaliditetom, nezavisno od ličnih političkih opredeljenja, jer je to podrška ostvarenju zajedničkih ciljeva svih nas.

Mentalne barijere, ipak, najveće

Novac, olakšice, barijere

-Teško mi je da motivišem svoje članove da izađu iz kuće, najčešće je razlog novac i komplikovano putovanje. Ipak, postoji i problem sa slabom zainteresovanošću. Rampa za prilaz invalidskim kolicima postoji, članovi Udruženja je ne koriste, osobe sa invaliditetom nemaju naviku da sami za sebe nešto urade. Sada se borimo za olakšice pri plaćanju parkinga i da se parking mesta za invalide obeleže adekvatno. Posle svih naših godina rada, mogu da kažem da je lakše ukloniti barijeru na ulici nego ukloniti predrasude - ističe Kristina Živankić, predsednica Udruženja paraplegičara Banata.

- Sve češće devojke gube posao zbog trudnoće, tako da ni invalidi ne mogu bog zna čemu da se nadaju. Posla nema i zbog opšte nesigurnosti u društvu. Jednostavno, teško je za svakoga - kaže Kostić.
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji na birou rada ima 26.000 invalida, dok u opštini Zrenjanin ima oko 300 prijavljenih nezaposlenih osoba sa invaliditetom. Broj osoba sa invaliditetom koje bi mogle biti radno angažovane je, međutim, prema procenama kompetentnih sagovornika, znatno veći, jer se one iz različitih razloga ne prijavljuju Službi za zapošljavanje. Osobe sa invaliditetom su ugrožene jer su u proseku nižeg obrazovnog nivoa i lošijih kvalifikacija, odnosno onih zanimanja za kojima postoji sve manja potražnja u novonastalim uslovima ubrzanog tehničko-tehnološkog razvoja a sem toga, ne postoji ni dosledna i osmišljena državna politika za podršku invalidima.
- Nedostatak pravnog okvira kojim se regulišu položaj i prava lica sa invaliditetom u oblasti zapošljavanja drugi je značajan faktor koji otežava situaciju po ovom pitanju i u zrenjaninskoj opštini. Na donošenje zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom čeka se već četiri godine. Najzainteresovaniji za njegovo donošenje zameraju organima vlasti ovako dug proces donošenja zakona, postaju obeshrabreni, dok su upoznati sa onim delom Nacrta zakona koji se odnosi na obavezno kvotno zapošljavanje invalida. Očekivanja su međutim veoma različita. Neki od njih su optimisti i veruju da će se na ovaj način napraviti značajan korak u pozitivnom smislu za sve osobe sa invaliditetom. Drugi, opet, sumnjaju da će se zakon primenjivati - ističe Alisa Halak, istraživač Centra za razvoj civilnog društva.
Kao značajna prepreka obrazovanju, a kasnije i zapošljavanju, ali i ostvarivanju svih drugih prava koja pripadaju invalidima navode se problemi odnosa roditelja prema deci sa invaliditetom. Oni, verovatno pod pritiskom predrasuda koje vladaju u društvu ili sramote, ne izvode decu iz kuća i ne uključuju ih u sistem obrazovanja.
- Znam i slepe i slabovide koji neće da se učlane u Savez jer je njih sramota. A drugo što roditelji vrše pristisak prema invalidnoj deci, sakrivaju ih, što je težak kriminal za mene. Sramota ga je da dete pusti na ulicu ili vodi bilo gde. Postoji veliki problem, ja ga vidim kao veliki problem, to su predrasude roditelja prema deci sa invaliditetom. Imam podatke za dve porodice koje svoju decu drže u tajnosti, ako to mogu tako da nazovem. Apelujem na roditelje da izvode svoju decu sa invaliditetom i da ih se ne stide - ističe Vladimir Panin, predsednik Saveza slepih i slabovidih Zrenjanina i potpredsednik Saveza slepih Vojvodine.
Stav društvene sredine invalidi ističu kao osnovni, čak i kao nerešiv problem. Najčešće primedbe su da se invalida sete samo kada se dešava nešto važno u državi a posle ih gurnu u zapećak. Svakodnevica invalida je surova, smatraju mnogi, počev od izlaska na ulicu gde ih očekuje vožnja bicikala trotoarom, parkirani automobili, kiosci, gajbice na sred trotoara. Sada se i pitanje zapošljavanja ispostavlja kao iznenađenje za mnoge. Invalidi su nespremni sa razlogom, jer ih dosad niko nije primećivao, a poslodavci jer moraju da se bave problematikom za koju je važila predrasuda o "manjoj produktivnosti". Sada treba vremena da se svi prilagode jedni drugima. Nacionalna služba za zapošljavanje svojim programom za podsticanje zapošljavanja lica za invaliditetom pokušava da motiviše poslodavca da zaposli osobu sa invaliditetom. Ovim programom koji se realizuje po konkursima predviđeno je da se opremi radno mesto za osobu sa invaliditetom u iznosu od 90.000 dinara i daje se mogućnost poslodavcu da izabere jednu od dve mogućnosti, da Nacionalna služba snosi troškove plate za to lice sa invaliditetom do 80 odsto prosečne plate u Republici ili u gradu za godinu dana, ili da Nacionalna služba snosi troškove poreza i doprinosa 36 meseci. Za drugu mogućnost, pokazuju podaci, poslodavci se retko opredeljuju.
- Ovaj program traje dve godine. Znači, poslodavac kada se uključi, kada zaposli lice dve godine mora da ga drži u radnom odnosu. Zapošljavaju se lica sa faktorom otežane zapošljivosti i to je kategorija koju poznajemo samo mi u okviru Nacionalne službe, znači ne poznaje je zakon. Protekle godine doneli smo 19 rešenja a 17 lica zaposleno je po ovom osnovu - ističe Viorika Blažin iz zrenjaninske filijale Nacionalne službe zapošljavanja.
Drugi program koji sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje je program samozapošljavanja. On se takođe realizuje po konkursu a namenjen je onima koji žele da osnuju privatnu firmu, pokrenu sopstveni biznis i po tom konkursu dobijaju finansijsku pomoć. Nude se bespovratna sredstva u iznosu od 80.000 -150.000 dinara u zavisnosti od toga koja kategorija nezaposlenih je u pitanju. Invalidi, odnosno ‘fozovci’, su dobijali ukoliko bi prošli na tom konkursu 130.000 dinara. Realizovana su tri ovakva ugovora.
Osobe sa invaliditetom često su nemotivisane za rad, čak i ako im se za to ukaže prilika. Mnogi od njih primaju socijalna davanja koja su veća od plate koju bi dobijali s obzirom na nisku obrazovnu strukturu, najčešće imaju mogućnost da se zaposle na slabo plaćenim radnim mestima. Ne može se izostaviti ni postojanje različitih prepreka za dolazak do radnog mesta i boravak u radnim prostorijama. Tu su pre svega različite arhitektonske barijere, koje su najvidljivije i veoma često jedine prepoznate kao prepreke, zatim problem prevoza do radnog mesta. Veliki problem je nepostojanje toaleta prilagođenih korisnicima invalidskih kolica.