Putanja mojih lutanja

Ni sama ne znam kada sam pocela da stihovima govorim o sebi.Gde je taj pocetak u kome sam osetila potrebu da na ovaj nacin kazujem,pokazujem i sebi nesto dokazujem.Dokazati sta?Dokaz da mogu jedino stihom da otvorim sebe i dozvolim svim vapajima da izdju oslobodjeni iz mene,da nepitani zakorace u moj trenutak i zakopcani u vremenu takvi ostanu.Reci su potekle onda kada je misao uspela da se uplete u slovo,onda kada je kao bujica probila sve moje brane.Kada? Ne znam tacno vreme ali znam da od tada na taj nacin progovaram i jedino tako umem.Jesu li dugi casovi samovanja i lutanja kroz moje jedino ja uzrok svemu?Mozda.To traje dugo i trajace,nadam se.
Mozda to i nije pravi nacin.Ponekad iz mene citave price izrone,udahnu malo vazduha i poredjaju se kao kocke nekog maglovitog mozaika u sliku moga juce i moga nejasnog danas.Zabelezim nekada moje dane u dnevnik secanja i ostavim ih da se probudjeni meskolje u belini stranica.Oboje ih nekada cudesnim bojama,a nekada iz sive izadju sve moje istine.
To je moj nacin.Moj.
Molitva duse zapretene u telo,jauk njene zelje da se otvori,dosegne visine ili potone u modre dubine svih reka moga bitisanja.

Kako se krece u potragu za sobom? Donela sam odluku da se pronadjem i lagano zapocela traganje.Najpre sam imala dug razgovor sa svojom tisinom,zatim krenula stopama duse i jos koracam,u nadi da cu se jednoga dana probuditi i shvatiti da sam to ja,da sam konacno ugledala sebe i shvatila ko sam. Da li se ovako traga ili postoji neki bolji nacin? Ne znam. Jos uvek trazim pravi put i sebe.

Price,stihovi,dnevnik i jos po nesto na mestu spajanja i razdvajanja,na stepenistu kojim se penjem ka sebi.

Jesam li negde visoko ? Vodi li to stepeniste ka nekom oblaku cudnog broja u jos neobicnijoj ulici u beskraju ili sam negde u nekoj provaliji?
Trazim se.
Uporna sam u traganju.

Ponekad tuge skovitlaju i obuzmu dusu,ne dajuci radosti da priviri...ponekad radost bude uporna,pa pobedi i obuzme...Zivot je lep i pokusavam da ga zivim,na nacin na koji najbolje mogu,najbolje umem ( ako umem ). U recima trazim spas,reci nisu moje oruzje,one su nacin zivljenja.Kroz njih iskazujem sva moja trenutna raspolozenja.Stihovi dodju iznenada,iznedri ih osecanje nemoci,moci,radosti,ljubavi.Tu su kad im se najmanje nadam,kad mislim da je samo belina papira ono mucenje,onaj jad.Krenu i pretoce se u stih.
Vecni sanjar sam i lutalica po cudnim stazama ovog zivota.
To sam ja.

Vecni sanjar i romantik,razapeta izmedju zelja i moci.