Violeta Milicevic

Violeta Milićević rođena je 18. novembra 1968. godine u Petrovcu na Mlavi.

Ljubav ka pisanju ispoljava prvi put u osnovnoj školi, kada osvaja nagrade ne konkursima časopisa ''Male novine'', ''Dečje novine'' i ''Zmaj'', ali literarni dar u njoj živi pritajen do sredine tridesetih godina života.

Godine 1987. postaje student Filološkog fakulteta u Beogradu (grupa: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik), a nakon završenih studija pronalazi svoje mesto pod suncem u gradu koji smatra pupkom sveta, u kome jedino živi u pravom i punom smislu te reči, iako joj duh rado zalazi u neke vremenski i prostorno udaljene gradove.

Radi kao profesor književnosti i jezika u srednjoj školi.
Godine 1997. upisuje studije francuskog jezika i književnosti.

Prevodi sa italijanskog i francuskog, u nadi da je crvena nit maternjeg jezika koju drži u ruci, poput one Arijadnine, nit koja predvodi i prevodi preko svih Crvenih mora ljude koji znaju da na svetu postoji jedan suštastveni put koji se zove – stvaralaštvo, i jedan neprikosnoveni jezik koji treba naučiti, a koji se zove – ljubav.

Piše za svoju dušu o dušama onih koji vole, veruju i nadaju se, i za koje je život andrićevsko čudo koje se neprestano troši i osipa, ali i traje i voli se, tako trošno, prolazno i nepredvidljivo, kao i o onima koji su se mnogo puta u život razočarali, ali nisu zaboravili da se očaravaju.

REKLA SAM

Rekla sam ti:
''Vetar prošlosti je opustošio
moju dušu,
i više ne znam ko sam''.

Rekla sam ti:
''Čovek se ne rađa jednom,
kao što i ne umire samo jedanput.
Život je nešto iskonsko
tanka, ali ne prekinuta nit''.

Rekla sam ti:
''Čovek stvarno živi
samo ako ume da voli,
dok vetrovi dolaze i odlaze''.

Rekla sam
toliko toga
što sam mogla da prećutim.
Prećutala sam
toliko toga
što sam iskreno mogla da kažem,
čak i to da te volim.

NEŠTO SE, IZGLEDA, DOGODILO


Nešto se, izgleda, dogodilo,
iako srce još je na mestu,
iako još uvek hitro koračam,
ponekad umem da se nasmejem
il klimnem glavom
u znak pozdrava.

Ulica lipa
na mestu je starom,
i vetar tu je, u krošnjama.
I glasove ptica još uvek čujem

i gde nađem ponekog sličnog.

Pa ipak,
nešto se nije prebrodilo,
učini mi se po nekom gestu
ili na osnovu tihog plača;
i čini mi se da sunce greje
nekako drukčije, možda s pravom,
i da drukčije miriše trava.

Neka se smena
desila čudna, i s čudnim žarom
pričam o prošlosti i o nama.
I javu opet drukčiju snujem,
i sve mi izgleda neobično.

Nešto se, izgleda, dogodilo:
mislim na tebe poprilično,
i ne pitam se da li sam luda
kada se nadam da ću te sresti,
ni da l da svrstam u svetska čuda
to što o tebi dobijam vesti
baš kad pomislim da sve je varka.

Ne znam kud vodi ni kud bi vodilo,
da l` bi ti smetalo il bi ti godilo
to što ne umem od sebe više
ni da uteknem, nit mogu da skrivam:
Ubi me ova ljubav žarka,
za tobom strašna želja živa!

Nešto se izgleda dogodilo.
Da l bi me slomilo il oslobodilo
kada bih saznala, o ljubljeni,
da ti si izvan svega toga,
i da te nikad ni dotaklo nije
zbivanje čudno života moga
u kome ti si jedino biće
za kojim duša mi oduvek žudi?

NEKAD I SAD

Prošlosti dugujemo sebe ovakve kakvi sad jesmo,
i svako naše Nekad u sebi čežnju krije,
žal za vremenom koje, ma bilo lepo il` ružno,
svoje lepote ima jer nikad prošlo nije.

U nama traju i sada sve drage ljubavi bivše,
u nama tinjaju jošte sva ona ognjišta mila,
i sve u nama još živi jer radosti duša ište,
čiste i iskrene ko što i sama je oduvek bila.

Sadašnjost smerno se klanja onome što smo bili,
i svako naše Sada sija ko suvo zlato
jer strpljivo skupljasmo dane u kojima i peska beše,
ali i poluga zlatnih, i možda upravo zato

u našim škrinjama sada stoji obilje blaga
kojim se kupuje radost i kojim blaži se tuga.
Budućnost kad otvori škrinje, videće blažena lica
naših Sada i Nekad, dva dobra i verna druga.

ČEKANJE

Molim da čekanju kraj ne dođe
ako je suđeno da sve lepo prođe
i da nam ostavi samo tugu.

Molim da sve ove čekanja dane
ne zaboravim, i da ostane
u meni sećanje na njih večno,

jer ono što dođe možda će biti
tek bleda senka čekanja ovog,
tek tužni odraz vremena srećnog.

NOĆ KAD SAM GA ZAVOLELA

Gola,
kao od majke rođena,
bila je ta noć.
I bela,
kao put device,
drhtava,
jedra.

Tela su,
i onako,
samo odela,
od krvi i mesa
sačinjena,
žudnjama neutaženim
začinjena,
i s malo duše pride.

I bledo lice
devojčice
što prvi put je
ljubljenog srela -
imala je ta noć…
I nož
u ruci,
kako to ide,
za svaki slučaj.

A beše snena
i zanesena,
na nedra mesečine
naslonjena.

Pogledao me je.
Tad sam ga srela.

Obnevidela.

Kriknula
pa zanemela.

Poželela
pa zavolela.

Otrgla nož,
stresla se cela.

Ruka je još dugo
drhtala,
bela,
na žudnju se svela,
kao ta noć,
obasjana mesečinom
i ovijena sjajem i vatrom
tog pogleda,
toplijeg i raskošnijeg
od svakog odela.

UMOR

Umorio bi se jednom od mojih nežnosti silnih,
od mojih „Volim te“, „Ljubim“ i njima sličnih reči
što sve se u kap zgusnu, ko nikad da ne behu more,
i niko mogao ne bi tad buru u duši da spreči.

Zasmetalo bi ti jedno od mojih bezbrojnih „Želim“,
i pitao bi se, ko nekad, zapravo ljubav šta je,
ima li kraja ta igra u kojoj dajemo sebe
verujuć` da čovek uvek dobija kad sebe daje.

Zabolelo bi te neko od mojih upornih „Zašto“
kad se pred tobom, ko stena, u trenu tom ispreči,
i ne bi mogao da nađeš u sebi nijedno „Zato“ ,
a tonuo bi sve dublje u more nemoćnih reči.

I zato ti ne rekoh nijedno „Volim“, ni „Ljubim“,
a znam da nežnost ova samo je predvorje strasti
koja me slama sasvim, slobodu mi na uzdi drži -
iako svoja sam samo, u tvojoj sam potpuno vlasti.

I zato ćutim i krijem….Duša mi ko vir je hučni
na čijem dnu su reči koje ti ne rekoh, dragi,
da umor ti ne dozovu, nit smetnju osmehu tvome,
ni bol što baca senku na pogled taj dečački, blagi.

Kad se pred tobom nađem, ja pričam o bilo čemu,
pravim se da susret taj mi je nevažan sasvim,
al` umoriću se i ja od skrivanja od sebe,
i prepoznaćeš se u meni pre no što zauvek zaspim.

Tada, od umora strašnog oboje ćemo pasti
i nežno jedno uz drugo tada ćemo se sviti.
Kad sve ove tuge prođu i nastupi vreme slasti,
ti i ja ćemo, mili, umorni od sreće biti.

LJUBAV I LJUBOMORA

Pesme o tebi odavno recituju
sva naša tuđa deca,
a ti još i ne pomišljaš da postoje.

Pred ogledalima ne štede glasne žice,
ne bi li čuo te pesme svoje,
ne bi li izrekla bar jednu reč
tako da dođe do tvoga srca,
da je prigrliš i razumeš.

Ulice ljubomorno čuvaju tvoj hod,
jer znaju da samo ti umeš
do mene da stigneš.

Spretno podižu kineske zidove
da nam se stope ne ukrste,
onako drukčije, a istovetne,
da ti ne dodirne slučajno prste
ni mrva moga drhtavog tela.

Dani i noći ime ti sriču
dok smenjuju se na večnoj straži,
reke i drveće glas ti kradu
da šapat im ima što više draži.

Ko će te pre naći
utrkuju se vetrovi i ptice,
jer gledati u tebe znači
gledati u nebo
kao u ogledalo
i tamo videti svoje lice,
jer naći tebe znači
naći svetlost
i nikad ne zaboraviti
šta je to sreća.

I TI BI MORAO ZNATI

Laura je sigurno znala
da mora postojati neko
ko će je voleti kao Petrarka.

I Francuska je morala znati
da će se za nju boriti neko
kao Jovanka od Arka.

I Zemlja bi morala znati
da će i od sunca ugaslih
do nje kad-tad stići
poneki zračak.

I svemir bi morao znati
da ga još većim čine
svaka mrva, senka, oblačak…

Tako bi i ti morao znati
da postojim ja
da bih te volela sve dok me ima,
makar se zauvek sretali
samo na čudesnim putevima
koje gradimo od želja
neostvarljivih.

ŽAL ZA MLADOS’

Ko li je ukrao moju mladost?
Gde su svi gresi koji je prate,
u oku sjaj, u srcu radost,
lascivne priče u sitne sate?

Gde se sad dela? Ko ju je skrio
od moga vida i moga tela?
Ta ja sam dete, devojčica,
devojka što te je danas srela

sred gradske buke il selske čame,
sred polja cveća il` guste tame,
usred proleća, zanosnog, blagog,
tebe, dečaka, mladića dragog.

Oh, već si čovek, a ja žena!
Ljudi greh iskonski ispaštaju,
dok gore u vatri svojih tela
i ciklus trajanja obnavljaju.

Avaj! Želje su duše moje
puste i žedne mladosti trajne!
Jedino s tobom ja sam mlada
i samo s tobom su oči mi sjajne.

Nit` sjaj se vraća, nit` reči leče,
Nit` mi u susret ide radost.
Ostaću ranjava, ostaću željna…
Ko mi je samo ukrao mladost?

HRABRA

Beše mi blizu, na dohvat prsta,
al` ja ne pružih ka tebi ruke.
Znam, ko se boji – taj ne postoji,
ne stigne nikad do željene luke.

Ni Hrabrost nije uvek hrabra,
jer nekad i nju savlada tuga
A sreća prati jedino hrabre
Kojima ludost je verna druga.

Da… “Ko se boji – taj ne postoji”
jednom mi reče, a ja te ne pitah
da l` ti postojiš il` te ja stvorih
kad ljubav u očima svojim pročitah.

Davno to beše… I sad ko tada
samo iz prikrajka posmatram luku.
Kad mi je sudbina pružila prst,
što joj ne uzeh celu ruku?

MOJE ČUDO

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo rat -
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.
I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo mir -
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.

I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.

Ako izgubim,
da ne izgubim te.
Dosta je bilo krivudanja!
Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo – ljubav!
Ti da si Čovek, a ja Žena.

VOJSKOVOĐA

Zar ti zaista ne shvataš
da će drugi večito
i dobrovoljno
voditi ratove za tebe,
goloruki i otvorenog srca?

A ti
nećeš ni znati
da si bio
njihov privatni Aleksandar Veliki
ili bar Napoleon
jer si,
vođen zaslepljujućom svetlošću
svoje žudnje
da osvojiš svet,
osuđen da budeš samo
Hanibal ante portas…

PROTAGONISTA

Živac mi svaki rastrese mis`o
da smo se stvarno mimoišli,
jer mora biti da bejasmo slepi
il oboje s uma da smo sišli.

Jer gledajući u tebe samo,
-O, biće u sećanje uklesano!
ja nisam videla kako prolaziš
tik pored mene, i lagano

u neku drugu priču stupaš,
i ne znajuć da si junak vrli
u mojoj priči nedovršenoj
koja i sada ka tebi hrli.

Možda ćeš i ti jednoga dana
neko poglavlje pročitati,
pa ćeš se čuditi samom sebi,
a onda – o, tugo! – i zaplakati.

NE, NISAM TO JA

Ne, nisam to ja, niti ću biti
to sunce ka kome opčinjen letiš.
O, Ikare tužni, kad krila ti stopi,
da l ćeš bar tada da me se setiš?

Tada, kad padneš u ponor hladni
svoga najcrnjeg sunovrata,
i kada shvatiš da nejaka krila
nikad ne stignu do nebeskih vrata,

samo dve iskre iz moga oka
za tren će sinuti nasred tame
da bljeskom svetlosti odaju poštu
onom što sunce beše za me.

A onda lagano i te dve iskre
uz voštano krilo će se sviti:
ono je letelo ka svome suncu,
ja ću u svoje uroniti.

PLIMA I OSEKA

Ja se ne bojim snova na školju,
pučine tihe, pospane, plave,
krika galeba na pustom moru,
zvezdanog neba ni morske trave.

I ne bojim se hridina oštrih,
kamenih kuća, maslinjaka,
soli u svakoj pori svog tela,
magle, oluje, vulkana, mraka.

Samo se bojim plime u krvi,
vulkana milošte, oluje strasti,
i onog što dođe posle svega,
jer sve što se uzvisi – mora i pasti,

jer sve što iz dubine srce nam krene
u istu dubinu jednom se vrati:
donese blago što usput se steklo
i njime buduće sve dane zlati.

Tu, u dubini, dva oka tamna
ko dva su sidra ukotvljena,
i svaka misao o drugom moru
začas se istopi kao pena.

Ja bez njih nigde videla ne bih
nijedno svitanje ni smiraj dana -
jer su kolevka svitanja mojih,
svih plima, oseka i uragana.

Jedino s njima i oseka leči
(smiraj kad slutim, ona ne boli).
Je se ne bojim snova na školju,
bojim se samo onog što volim.

VI I TI

Da ste tad došli,
ja bih pred svima
rekla da Vi ste najdraži gost
na mome slavlju, i u slast
rekla da svima služi na čast
svaki trenutak i mesto svako
na kom je korak zastao Vaš.

Da ste tad došli,
ja bih Vam rekla:
„Vreme je da me prepoznaš“,
jer više ne želim da govorim „Vi“
svojoj nađenoj polovini,
ja koja sam s celim svetom na „ti“
kad se Vi nađete u mojoj blizini.

Al kad biste mi kazali „ti“
umesto da izreknete celo mi ime,
tad biste čuli: „ Ućuti! O, ćuti!
…I samo nežno zagrli me!…“

PESMA

Pesmom te svojom zovem,
jer njome samo čovek
može da radost dozove
što srce obuzme dovek.

Zar drukčije mogla bih zvati
onog što ka meni ide,
onog kog srce nasluti
pre no što oči ga vide?

Zar drukčije se doziva biće
što našem srcu je luka?
To što dotakne pesma,
nikad ne dotakne ruka.

SVET PORAZA

Nosim taj svet svuda sa sobom:
svet minulih poraza i posrnuća,
koji me učini uvek robom
i vodi u nova i nova klonuća,
te mi se dogodi da sred radosti
osetim žalost, ko nož sred grudi,
i sve što moglo je da sreći vodi
odjednom nestane, jer duša žudi
za jednom velikom ljubavlju silnom
koja je ostala bez ostvarenja,
zbog koje svet milošte prave
za mene ostaće samo – svet htenja.

DUGO, PREDUGO

Dugo ne ostaje
ni u klepsidri pesak,
ni voda ista u reci,
ni karika slaba u lancu.

Samo ja već predugo gledam
te oči što na mom se licu
zadrže tek na trenutak,
kao na nekom strancu,
a onda taj trenutak
pretvorim u večnost samu,
i bljeskom iz oka tvoga
razgrnem svu onu tamu
koja pre toga mene,
kao svog najdražeg znanca,
crnim je ovila plaštom
i stvorila od mene stranca
i sebi samoj i svetu.
Dugo već, predugo traje
zanos što snagu mi troši
dok mi je iznova daje.

JAVIO SI MI SE OPET

Javio si mi se opet.
To na zalasku sunce
nežnije i tužnije sija.
To na uviru reka,
svesna da kraj je blizu,
poslednju kap slobode
ispija žudno.

A ja u čudu ostah
jer pričah kao u snu
o suncu kog više nema,
o kiši koja sve dane
sivilom svojim boji,
a ti opet o sjaju
kog u tvom kraju još ima.

I reče mi da ćeš doći
kad počne sledeće leto.
Isto bi bilo da kaza:
„Kad počne vek sledeći“,
jer nas dvoje oduvek
kao da imasmo beskraj
i večnost za sebe celu,
kao da nije kratko
vreme što nam je dato,
da nije važno da nekad
budemo zajedno stvarno,
da srce srce čuje
i drhtaj da oseti telo
kad smo kraj voljenog bića.

I najzad, tako je tužno
što takva je sudbina sunca
da do nas odsjaji stižu
i onda kad njega nema,
te nas podsete samo
da ono što mrtvo je davno
ne može čak ni da boli.

I najzad, tako je strašno
što smo se mimoišli
na samom kraju puta,
a celog života smo jedno
ka drugom uporno išli
mi, dva putnika tužna
kojima počinka nema,

te sada mogu samo
da gledaju zalazak sunca
koje ih grejaše dugo
i koje je, ko oni, nemo,
mesto da kažu sve što
u srcima njihovim beše
i što odjednom nesta.

NEBO – ZEMLJA

Nebo mi sruši,
koračaću zemljom
koja se
pod mojim stopama
topi
i postaje voda
ili vazduh.
Toliko je
ova ljubav
topla !

Možda ćemo oboje
potom
zaboraviti
da je nebo postojalo
i da ga je neko srušio
da bismo shvatili
koliko je lepo
i lako
koračati zemljom
kada voliš.

MI

I kiša beše
samo skup kapi,
i ulice behu
samo otvoreni putevi,
i pogled
samo praznina
jer
mi ne bejasmo – mi.

A svaka je kap
mogla biti
kap sreće,
i svaki pedalj ulice
mesto susreta,
i svaki pogled
ogledalo duše
da smo mi bili – mi.

Još kapi
mogu biti more
u kome se kupamo,
i svaka ulica
mesto na kome se sastajemo,
i svaki pogled
ogledalo
u kome sebe vidimo
ako smo mi – mi.