Ptice slomljenih krila...Gđa Šne_nokle

Za moju drugaricu,veliku ratnicu i veliko srce Gđa Šne_nokle

Ovo je noćas pisanje je ustvari , izvinjenje svima Vama koji tako lepo pišete , a ja bih samo pokušala da otvorim svoju dušu...Da svima Vama kažem koliko je teško biti sam u nekim životnim dešavanjima, gde ste prepušteni sami sebi , a opet iz te samoće izlazite jači i svojom odlučnošću pomažete drugima...Moja divna Stormica , izvinite svi Vi koji je znate mnogo duže nego ja ,zato što je u ovom momentu prisvajam kao moju , me je ponukala da na njenim Olujnim poljima skupim hrabrosti i pokažem koliko u životu treba biti jak ....Nas dve smo saborci i ratnice,žene i majke, a nadasve duše koje su svoju energiju pretvorile u prijateljstvo za budućnost...Ona zna , mila moja, koliko mi je trebalo da napišem prvu reč...ovde ,pred Vama...U ovom momentu se lomim iskreno rečeno, da li je ovo što ću pisati u narednim danima ,nedeljama...zaista neophodno ili da sve ovo gore obrišem, kao da nikad nije ni bilo....Ipak, ostaviću sebi na savest još malo vremena....Neka ovako ostane moja uvodna reč Vama koji ćete želeti ovo da pročitate....

Hvala ti Stornice, divna si....

Odmalena su je zvali žar ptica.Bila je uvek ponosna na to, i nosila je taj nadimak kao što kraljevi nose svoje krune i odežde protkane zlatom i biserima..
Sad je stajala sama i čekala da prva reč zareže tišinu koja je stezala. Pogledala ka vratima i samo u jednom deliću sekunde uhvatila je pogled koji je srušio njene nade.Znala je ...ali nije očekivala da će je takav talas vreline skoro oboriti s nogu.Zatvorila je kapke i dugim trepavicam sakrila suzu koja je krenula..U njoj se posle toliko godina probudila žar ptica .Podigla je glavu i jedino u tom trenutku požela da živi kao nikada pre.Krenula je dalje ubrzanim korakom skupljajući pod noge vreme koje je isticalo i grabeći ono koje predstoji.

Po prvi put je osetila jak bol u grudima...Srce joj je udarlo jako i hvatalo ritam sa njenim koracima.Setila se priča ,da duša može da zaboli i reči koje se posle toga izgovaraju nose njenu tugu.Hvatala je misli u naletu ,pokušavajući da sačuva i ono malo snage što je imala u sebi.Zastala je na kraju ulice. Udahnula je duboko vazduh. Zažmurila je i pokušavala da prizove sliku žar ptice iz bajke ,koju je kao dete volela da gleda.Uvek bi to radila ,kad god je osećala nesigurnost...Pred ispite, kad je polagala ,čak i pred venčanje ,jer je njenim krilima terala strah.Tada je shvatila da žar ptica ima slomljeno krilo..Pitala se da li će ikada moći da poleti sa njom na sigurno.Život joj je do tada bio nešto na čega ne treba obraćati pažnju.Podrazumevala se ljubav ,sreća,radost, a sad je ostalo samo jedno pitanje:do kada?

Noć pred odlazak se pretvorila u beskonačnost, koju su narušavali samo otkucaji srca... između jave i sna ležala je gledajući senke na zidu.Imala je utisak da se i one plaše nadolazećeg talasa stvarnosti,čiji udar nije mogla ni da nasluti.Osećala se u momentima tako mala, kao kap kiše na dlanu, ali opet ono iskonsko u njoj ,nije joj dalo da sklizne u nepovrat.Svetlost tog jutra pred polazak joj se činila kao hladna, bela masa koja nema oblik života..Sve je bilo hladno,čak i pogled koji je pred ogledalom uputila samoj sebi...Kročivši prvi put u sobu , znala je da nemir koji nadolazi ,neće moći da obuzda.Glas kojim je u tom trenutku poželela svima dobro jutro ,odbijao se o belinu koja je u njoj vladala, skrivajući strah...Nije smela da pogleda sa strane i po prvi put je poželela da pobegne od svega, ali nije imala gde. Strašno je bilo gledati ljudima u oči ,koji su iz istih razloga kao i ona bili tu.Nije ni slutila da će tek kasnije saznati u stvari šta koji pogled govori.Od onog koji je u sebi nosio molitve i nadu , do onog koji je bio zamagljen bolom i patnjom.
Sela je na ponuđenu stolicu i po prvi put je skupila hrabrost da se suoči sa nekim saznanjima , koje je do tada potiskivala u sebi.

Osećala je toliki strah da je mislila da će joj srce iskočiti.Znala je dobro, ako dopusti samo na tren prevlada razum, da će ono što tek sledi za nju biti pogubno.Shvatila je da je postala deo njih i da su njihove sudbine ustvari jedna,ali je pitanje šta je na kraju svake od njih.. A onda stanje šoka koje je proizveo razgovor i činjenice o kojima je mislila da se dešavaju samo drugima.Podigla je ponosno glavu ,odlučna da će ptica u njoj jednoga dana ponovo uzleteti...Svaki novi dolazak u sobu joj se činio isti, sa osobama koje je počela da upoznaje i koje su joj otvarale svoje duše kao biserne školjke..Upijala je svaku njihovu reč o porodicama, deci , nadama i onome da se nikad neće predati. Iznova se oduševljavala načinu topline razgovora ,vođenih u momentima kad je telo postajalo samo gola ljuštura bitna za opstanak života...

Na tren ću prekinuti ovu priču , jer mnoge ptice slomljenih krila nisu više nikad poletele.Ovaj dan pripada jednoj od njih , mojoj Tanji , koja me uvek bodrila i znala da me nasmeje, ali nažalost u ovom trenutku nakon godinu dana od tad , ostala sam sama... U svom srcu i duši nosim uspomenu na nju i sve moje ptice kojih više nema ... Snežanu, Milicu, Melvude,Svetlanu, Zoricu i Ljiljanu. Ne plačem, jer znam da su se njihove napaćene duše odmorile..Osećam samo veliki ponos na trenutke provedene sa njima...Bila mi je čast...