Poreklo života

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:11 pm

Ljudi često postavljaju pitanje: "Šta je starije: Kokoška ili jaje?" Na ovo pitanje se može adekvatno odgovoriti. Pitanje koje se takođe često postavlja jeste: "Kako je nastao prvi život na Zemlji?" Da bismo na ovo i slična pitanja odgovorili, potrebno je samo da se držimo logike i posmatramo ono što se oko nas događa.
Svuda u prirodi možemo videti da živa bića nastaju od živih bića. Pored toga, Luj Paster je eksperimentalno dokazao da "živo nastaje samo od živog". Na osnovu toga, ispada da lako možemo odgovoriti na pitanje porekla života. Međutim, ljudi bi danas, generalno, dali tri različita odgovora na pitanje: "Kako je nastao prvi život na Zemlji?" Ti odgovori su:
1. Život je u početku nastao od živog Bića
2. Život je u početku nastao od nežive materije
3. Ne znam
Analizirajmo ukratko ova tri odgovora. Odgovor broj 2, da je život nastao od neživog je danas najprihvaćeniji među naučnicima. Međutim, odmah pada u oči da je on u potpunoj suprotnosti sa prirodnim zakonima. Iako svuda oko nas živa bića nastaju od živih bića, a i Pasterov zakon govori o tome, "ljudi od nauke" tvrde nešto suprotno. Mnogo je logičnije tvrditi da je ceo grad Beograd nastao sam od sebe, nego da je jednoćelijski organizam nastao od nežive materije, jer je najprostoji živi sistem neuporedivo mnogo puta složeniji od bilo kog neživog sistema. Dakle, ako smo ozbiljni i rukovodimo se prema prirodnim zakonima, odgovor broj dva jednostavno moramo da odbacimo.
Odgovor broj tri, koji kaže "Ne znam", smatramo da je takođe neprihvatljiv, jer mi imamo prirodne zakone i znamo kako nastaju živa bića. Naravno, neko može da kaže da mi znamo kako nastaju živa bića danas jer to posmatramo, ali da je pitanje nastanka prvog života na Zemlji nešto drugo, jer mi to nismo posmatrali. Ali, ako bismo išli tom logikom, onda ne bismo mogli ni da odgovorimo na pitanje: "Kako je nastala Keopsova piramida?", jer to niko od nas nije posmatrao. To što mi nismo gledali nastanak Keopsove piramide ne znači da je ona mogla da nastane sama od sebe. Uopšte nije potrebno da posmatramo građenje Keopsove piramide da bismo znali da je ona nastala stvaralačkim aktom inteligentnog bića.
Slično je i sa nastankom prvog živog bića na Zemlji. Uopšte nije potrebno da posmatramo nastanak prvog života na Zemlji da bi mogli da zaključimo da je prvo živo biće na Zemlji nastalo stvaralačkim aktom živog Bića. Na to nas upućuju prirodni zakoni. Ako se držimo prirodnih zakona i logike, ne postoji alternativni odgovor. Dakle, jedini mogući odgovor na pitanje: "Kako je nastao prvi život na Zemlji?", bi bio da je prvi život na Zemlji nastao od živog Bica.
Odgovor na pitanje: "Šta je starije: kokoška ili jaje?", se posle svega sam nameće. Kada budemo govorili o prelaznim formama, videćemo da je Stvoritelj stvorio život "po svojim vrstama", i da su prvo nastale kokoške, i druge ptice, a onda su one počele da legu jaja.
Pored pitanja: "Kako je nastao prvi zivot na planeti Zemlji?", veoma važno pitanje je i "Kako je nastao svako od nas?" Ako bismo pitali nekog čoveka na ulici: "Kako ste vi nastali?", on bi nam verovatno odgovorio: "Mene su stvorili moji roditelji." Međutim, ako bismo analizirali sam proces nastanka čoveka, videli bismo da bi jedan takav odgovor bio netačan.
Čovek danas nastaje u trenutku kada spermatozoid oplodi jajnu ćeliju. Međutim, sam proces oplodnje je vrlo interesantan. Jajnoj ćeliji se najpre približava mnoštvo spermatozoida koji luče enzim da bi došlo do nagrizanja opne jajne ćelije. Kada se opna nagrize i stvori se put za prolaz spermatozoida, dešava se da samo jedan od njih, kao da ga neko diriguje, vrši oplodnju, dok svi ostali miruju. To ne može nikako da bude slučajan proces, jer bi u tom slučaju svi spermatozoidi "nagrnuli", a oplodnju bi izvršio prvi koji se probije. To ovde nije slučaj.
Dakle, Stvoritelj je davaoc života. On nas može da stvori i bez roditelja, kao što je stvorio prve ljude u početku, a može i preko roditelja. U prvom slučaju to je stvaranje, a u drugom rađanje.
Za detaljniju analizu pitanja porekla života, možete pročitati neki od sledećih dokumenata:
1. Suština života
2. Hipoteza abiogeneze i Pasterov zakon
3. Hipoteze o dolasku života iz svemira
4. Savremena hipoteza abiogeneze





Stvaranje za 6 dana

Библија, као писано откривење Створитеља, нас на самом почетку извештава да се стварање Земље, живота на њој и универзума десило у периоду од 6 дословних дана од 24 сата. Ако је до тако нечега заиста дошло, очекивали бисмо да нађемо неки доказ у прилог такве тврдње. И заиста, у основним стенама Земље налази се нешто сто бисмо могли назвати "жигом стварања". Као да је Створитељ оставио отиске својих прстију када је стварао Земљу, које ми данас можемо да откријемо и да на тај начин још једном потврдимо истинитост Његовог писаног откривења.
Амерички научник, Dr. Robert Gentry, открио је у основним стенама Земље остатке радиоактивности који указују на скоро тренутно стварање наше планете. Његово откриће је објављено у најеминентнијим еволуционим научним часописима и представља, по нама, једно од најзначајнијих научних открића у овом веку. Др. Robert Gentry је објавио књигу и две видео касете о својим проналасцима (које су преведене и синхронизоване у Србији, и могу се набавити од аутора ове презентације).
У наставку ћемо видети како је Др. Robert Gentry дошао до ових открића, и то из његовог пера. Еволуционисти су казали да је у питању мала мистерија коју они у овом тренутку не могу да објасне, али да ће то у скорој будућности успети. Прошло је неколико деценија, а мала мистерија стварања је остала и даље мистерија, али само за еволуционисте
Др. Robert B. Gentry
Као и већина студената на државним универзитетима педесетих, ја сам утонуо у теорију еволуције на првом часу биологије. Професор је убедљиво доказивао биолошку еволуцију живота у току огромних периода. Представио је еволуцију као неизбежан продукт природних закона свемира, теорију која се може објаснити данас присутним механизмима. То је било једино објашњење порекла представљено на часу.
Био сам један од многих Американаца који долазе из конзервативне религиозне средине супротне еволуционим концептима који се уче у школи. Ипак, моја убеђења нису била довољно јака да потегнем питања несклада између 1.Књиге Мојсијеве и еволуције. Студенти који су то чинили нису били поштовани. Кандидату за научника најмудрији смер био је да се клони свега контраверзног. Као што милиони људи верују својим омиљеним коментаторима на телевизији као објективним и истинитим, моји школски другови и ја веровали смо да нам образовање даје целу причу. Научни докази за 1.Књигу Мојсијеву никада нису спомињани, па смо претпоставили да они и не постоје.
Еволуција као укупни оквир
Биолошки аргументи за еволуцију нису били довољно убедљиви за мене као еволуционисту. Коначно убеђење дошло је неколико година касније када сам уписао постдипломски курс физике из космологије, на пољу које се тиче порекла и развоја свемира. Курс је заснован на моделу Биг Бенга, који осликава постанак свемира у гигантској првобитној експлозији.
У неким деловима ова теорија ми се чинила филозофском. Било је задивљујуће мислити да наука може испитати почетак свемира, и то је требало да засени многе несигурности у теорији. Остало је још велико питање: основни став физике је да материја не може бити створена нити уништена. Ипак, стандардна Биг Бенг теорија претпоставља да апсолутно ништа није постојало пре Биг Бенга - ни материја, ни простор, ни време. Логично, ако се Биг Бенг уопште догодио, морало је постојати стварање материје. Према законима физике то је немогуће. То је била основна контрадикција коју нисам био способан да решим. Да ли је било реално да верујем да је свемир еволуирао из догађаја за кога нема научног доказа?
Једном се на предавању дискусија усмерила на ово питање. Осећајуци тежину развоја целог концепта, професор је рекао да је католички теолог Георгес Лемаитре поставио могуће решење. Лемаитре који је био космолог, сугерисао је да је Бог могао да покрене Биг Бенг. Зашто да не, помислио сам. Напокон, Бог може да учини све. Он је могао да покрене Биг Бенг. Крајњи испит на курсу био је израчунавање када се Биг Бенг догодио. Мој резултат био је пре 5,7 милијарди година, сто се сматрало правим одговором у то време. (У последњих 30 година ова цифра је порасла на око 17 млијарди година.)
Узео сам крајњи испит као потсетник - колико су се моји погледи на порекло променили у току студирања. Моје универзитетско образовање претворило ме у теистичког еволуционисту, који је веровао да Бог у 1.Књизи Мојсијевој алегоријски осликава стварање у укупној еволуцији космоса. Комади слагалице сада су изгледали на свом месту - 6 дана стварања били су само 6 огромних, бескрајних периода времена. Биолошка еволуција живота на Земљи била је уметнута у геолошку еволуцију наше планете, и све је припремљено за мистични Биг Бенг. Наука и Бог били су опет заједно, и ја сам опет веровао у Бога који увек говори истину.


После одбране магистрата из физике на Флорида Универзитету 1956., радио сам на војној примени ефеката нуклеарног оружја у Convair-Fort Worthu (сада General Dynamics). Две године касније наставио сам исти рад у Martin-Marietta Corporatin у Орланду, ревносно бранећи еволуцију где год је било прилике.
Онда ме је неко суочио са већим тешкоћама мог веровања у Бога истине и моје алегоријско прихватање 1.Књиге Мојсијеве. Он је истакао да је Бог преписао извештај о стварању из 1.Књиге Мојсијеве у једној од Десет Заповести: "Јер је за 6 дана створио Господ небо и Земљу, море и што је год у њима, а у седми дан почину ..." (2.Књига Мојсијева 20,11)
Контекст овог пасуса изгледа доказује да су дани били дословни, а не фигуративни. Ако је то истина, нисам могао више да повезујем 6 дана стварања са 6 дугих геолоских периода Земље, и моја основа за веровање у теистичку еволуцију била је негирана. Ово је било узнемиравајуће. Да ли су Заповести алегоријске? Где ће се све ово зауставити? Да ли је Бог ишта рекао поуздано? Да ли је Он заиста Бог истине? Да ли Он уопште постоји? Мој план уједињења Бога и науке изгледа да се срушио. Морао сам да нађем времена да поново истражим научне доказе за еволуцију. Овај дуготрајни циљ ме је подстакао да преиспитам свој став. Следеће две године предавао сам на Флорида Универзитету и размишљао о питању порекла док је моја жена дипломирала на математици.
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:12 pm

[center]Питање порекла је поново отворено
Опет сам преиспитао доказе покушавајући да одредим који фактори су били најважнији за мене да прихватим еволуцију. Звучи иронично да сам прихватио теолошко решење (Бог је покренуо Биг Бенг) као излечење кључног дефекта у наводно научној теорији (материја и енергија из ничега). Чини се разумном претпоставка да су се најраније звезде акумулирале из материје створене у Биг Бенгу. Проблем је што делови експлозије не могу поново да се акумулирају. Зашто би се онда материја формирала у највећој од свих могућих експлозија и затим обликовала звезде? Моје сумње су се касније потврдиле када је један астроном рекао: "Када звезде не би постојале, било би лако доказати да је то оно што очекујемо." (Aller i McLaughlin 1965., 577) Шта је узрок да огроман број звезда у јатима, у високо уређеним системима, видимо у различитим галаксијама? Да ли се све ово може десити случајно, у огромном хомогеном ширењу материје?



Колико је разумно веровати да је порекло наше планете само последња фаза у еволуционом развоју свемира? Претпоставља се да је Биг Бенг створио само водоник и хелијум, само 2 од 92 елемента Земљине коре. Одакле онда осталих 90 елемената воде порекло? Теоретски дошли су из термонуклеарних фузионих реакција пре више милијарди година дубоко унутар одређених звезда. По овом сценарију, свемир је лагано попрскан овим осталим елементима када су ове звезде касније експлодирале (супернове). Претпостављајући ово, како су се остаци супернове разбацани у огромном међузвезданом простору поново акумулирали и постали сирова материја за Сунчев систем? Мој курс из космологије то никада није објаснио, као ни како звезде могу да се развију из Биг Бенга. Колико је веродостојна идеја да планете воде порекло из огромног гасовитог прстена око Сунца? Ста је створило прстен гасова? Које је оправдање за веровање да је Земља настала када се део прстена сјединио у ужарену, растопљену сферу - протоземљу?
Ипак, један део научних доказа повлачи веродостојност целог сценарија. Часови из физике водили су ме у несумњиво поверење у радиометријско одређивање старости Земље. Ови подаци очигледно дају директну везу између Земљине геолошке еволуције и претпостављеног еволуционог развоја свемира. Према техникама радиометријског датирања, најстарије стене Земље формирале су се пре неколико милијарди година када је ужарена, растопљена протоземља почела да се хлади. То уноси вероватноћу у оквир Биг Бенга. Моје раније прихватање сценарија Биг Бенга, укљуцујући биолошку еволуцију и геолошку еволуцију Земље, вртео се око веровања да су технике радиометријског датирања потврдиле огромну старост Земље. Али, да ли је моје веровање имало основе? Време је да критички размишљамо о претпоставкама на којима су ове технике засноване.
Радиоактивност и старост стена
Радиометријско датирање стена односи се на распад "родитељског" елемента на стабилан, нерадиоактивни крајњи продукт. На пример, уран је родитељски елемент који се распада на свој крајњи производ, радиогено олово. Зове се радиогено олово да би се разликовало од другог олова које није добијено радиоактивним распадом. Мерењем: 1) колико родитељског елемента у стени се распало на свој крајњи продукт, и 2) садашње стопе распада, многи геолози верују да могу да процене старост када је родитељ доспео у стену, или једнако томе, период времена који је протекао од формирања стене.



Моја пажња је усмерена на питање - да ли су стопе распада различитих радиоактивних елемената увек исте као данас. Униформна стопа распада би значила да ће се количина урана у стени стално смањивати, док ће се радиогено олово, као крајњи производ, стално повећавати. На овом нивоу, однос урана и радиогеног олова показао би време када је стена очврсла. Ако је стопа распада била много виша некад у прошлости, онда би се радиогено олово нагло акумулирало у стени, и оно за шта би били потребни еони - догодило би се за кратко време. На основу претпоставке о једнакој стопи раста, стена би могла бити процењена као веома стара, не зато што је податак (однос урана и радиогеног олова) био погрешан, него због погрешне претпоставке. Зато је веома важно да знамо истину по овом питању. Мој универзитетски курс физике учио ме је да верујем да је претпоставка о једнакој стопи распада ван сумње, али нису дати докази. Да ли такви докази заправо постоје? Ако је тако, ја морам то да откријем, јер нека тешка питања за еволуциони сценарио висе о концу.
Претпоставка константне стопе распада је саставни део еволуционе претпоставке да су сви физички закони остали непромењени у току историје свемира. Ово је униформистички принцип, лепак који саставља све делове еволуционог мозаика. Ако је он погрешан, сви делови се одлепљују и еволуција се распада. Разумљиво је да научници који су убеђени у еволуцију, ван сваке сумње, тешко могу да размишљају да су стопе распада могле да буду различите. Учинити то било би једнако признању да униформистички принцип може бити погрешан, што би било једнако прихватању да еволуција може бити погрешна. Моје прихватање еволуције било је веома чврсто, али сам увек радо разматрао нове доказе. Тако нисам осећао забрану истраживања радиометријског датирања и кључних питања о стопама распада. У лето 1962., добио сам од Државне Научне Фондације да проведем три месеца у Oak Ridge Институту за нуклеарна истраживања у Тенесију. У слободно време проучавао сам радиоактивност и старост Земље. Следећег пролећа предавао сам физику пуно радно време и истовремено похађао постдипломске студије из физике на Технолоском Институту Џорџија у Аталанти. Истраживање техника радиоактивног датирања било је између наставничких обавеза и учења. Моја пажња је све више била усмерена на сићушни радиоактивни феномен у одређеним стенама, јер је то могао бити доказ да ли су стопе радиоактивног распада биле једнаке у прошлости. Чинило ми се да ново истраживање овог феномена може служити као пристојна теза за докторат. Пре него сто сам председнику одсека за физику дао овај предлог, урадио сам најважније научне радове по том питању. Следећа три одсека су сажетак мојих почетних открића.



Загонетка прстенова у стенама
Научна литература открива фасцинантну причу која почиње да се развија касних 1800-тих, када су били доступни савршенији микроскопи. Минеролози су схватили да микроскоп може бити моћан алат у истраживању многих особина стена и минерала. Нарочито су желели да виде кроз одређене делове стена, и схвате како су разлицити материјали испреплетени. Да би то урадили, научили су да припремају танке, провидне листове минерала. Узорци минерала били су без дефеката који су се обичним оком често видели као садржај сићушних зрнаца других минерала. Већина ових сићушних зрнаца није привлачила пажњу. Минеролози су само претпоставили да су они уграђени када се кристалисао минерал домаћин. Нека од сићушних зрнаца су привукла пажњу, не због свог изгледа, него због појаве око њих. Минералози су видели да су ова зрнца окружена серијама лепо обојених концентрицних прстенова. Под микроскопом, узорци сићушних прстенова били су слични минијатурној мети, са зрнцем у центру. (слика-1) Због њиховог изгледа, налик на ореоле, и због различитости боја познатих као плеохроизам (обојеност) у одређеним минералима, примери концентричних прстенова су постали познати као обојени ореоли. Даљим проучавањем минеролози су пронашли нешто што је изгледало као серија пљоснатих концентричних прстенова, што је под микроскопом изгледало као попречни пресек групе сферних љуспица. Да илуструјем: ако лук танко исечете од врха до дна, прстенови лука са највећим пречником биће најудаљеније кришке од центра. Кришке лука ближе центру такође ће показивати прстенове, али ће пречник прстенова бити мањи. То је слично ономе што су минеролози нашли када су истраживали суседне кришке минерала који има обојени ореол. Танке кришке изнад и испод зрна показују мању величину прстена када се упореде са кришкама даље од центра. Ово доказује да је дводимензионални обојени ореол виђен под микроскопом заправо група кришки сићушних, концентричних микросфера.
Присуство сићушних зрна у центру је кључ за порекло ореола. Неки минеролози мисле да је органски пигмент могао бити заробљен у центру ореола када се минерал формирао, а касније се ширио и обликовао сићушне обојене сфере. Ипак, нико не може да идентификује пигмент, или да задовољавајуће објасни како ширење може да створи мноштво сфера. Обојени ореоли пркосили су објашњењу док се у овом веку није открило да су уран и неки други елементи радиоактивни.
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:13 pm

Радиоактивна природа ореола
Године 1907. решење за загонетку ореола дошла је у средиште пажње у геолошкој лабораторији професора Џон Џолија са Тринити колеџа у Даблину. Џолију су били познати ореоли, нарочито они у биотиту, тамном лискуну који се лако распукне на танке кришке. Џоли је схватио да теорија дифузије не може да објасни јасно дефинисане ивице прстенова ореола, ни њихову правилну величину. Почео је да размишља о радиоактивном пореклу ореола.
У то време научници су знали да је уран родитељ ланца радиоактивног распада, са низом потомаћких производа који су зову чланови ланца. (слика-2) Џоли је упозорио да се уран и његови радиоактивни потомци - продукти распадају на два начина: 1) избацивањем веома лаког фрагмента (бета честице), што проузрокује мала оштећења док пролазе кроз материју, или 2) избацивањем много тежег нуклеарног фрагмента (алфа честице), која је много реактивнија док пролази кроз супстанцу. Због своје мале тежине, бета честица се лако отпушта и зато је непредвидива, са цик-цак путањом пре него што се коначно заустави у материји. Алфа честица, с друге стране, је довољно тешка да се креће готово право пре него што стане. Као што је Џоли мислио да ове честице могу бити одговорне за ореоле, без сумње је брзо схватио да лагане бета честице не би могле да створе обојеност у лискуну, и да њихове цик-цак путање нису могле да дају оштре границе. Теже алфа честице далеко више обећавају као кандидати. Студија је показала да већина алфа емитера у урановом ланцу распада имају различите енергије, где изотоп 238U има најмању енергију. Да ли постоји веза између различитих енергија ових алфа честица и различитих величина прстенова у ореолима које је Џоли посматрао? Алфа честице које имају различите енергије прелазиле би различите раздаљине у минералу. Шта ако постоји уран у сићусном центру ореола? Да ли може алфа честица из урана и његових потомака да створи довољно оштећење околног минерала и створи обојени ореол?
У минералу, алфа честице губе своју енергију нагло сударањем са другим атомима. Једна алфа честица ће јонизовати око 100.000 атома на својој путањи, остављајући у својој побуђености кратак траг оштећења који остаје као сталан ожиљак. На атомском нивоу, оштећење минерала је тако мало да представља сићушни невидљиви ожиљак. Сваки минерал као што је лискун, који садржи трагове урана, такође ће садржати трагове алфа оштећења уранових атома који су се већ распали. Уопште, атоми урана су уједначено распршени у минералу, тако да трагови оштећења не иду изван круга. Тако минерал може бити испуњен невидљивим трагом алфа оштећења. Чак и случајеви са неколико атома урана, или са чак неколико стотина, скоро је довољна да створи округле трагове, али је ова количина још увек недовољна да створи приметне обојене трагове у минералу. Насупрот, замислите милијарде уранових атома груписаних у сићушно зрно у центру ореола. Алфа честице избачене из овог зрна могу се упоредити са изгледом великог броја чиода забодених у једну тачку. За Џолија изгледа сасвим вероватно да овај кружни ефекат оштећења, као код емитовања алфа честица распрскавањем, може бити довољан да створи обојеност као ореол, налик наглом избијању сунчевих зрака. (слика-3)Радиоактивни атоми су способни да се спонтано мењају, или распадају, на атоме различитог типа. Родитељски радиоактивни атом распада се на атом потомка на различите начине, од којих је један емисија алфа честица. Бројни типови радиоактивних атома постоје у природи, али само три су покретачи ланца распада. За ово разматрање најважнији је онај који почиње са ураном-238.
Број који је изнад ознаке елемента, означава број протона и неутрона у језгру, односно колико је тежак елемент. Изотопи истог елемента имају различите масе, али скоро идентично хемијско понашање, као на пример 238U и 235U. Једна алфа честица има масу 4. Уран-238 покреће ланац који се завршава са оловом (хемијски симбол Пб). Ланац распада 238U има неке потомке који се распадају емитујући бета честице, које су скоро 7400 пута лакше од масивније алфа честице. Време полураспада радиоактивног изотопа је време потребно да се половина његових атома распадне. Ако у одређено време постоји 1000 атома, онда ће после једног времена полураспада остати само 500, а после два времена полураспада остаће само 250 атома од почетног броја, итд. Време полураспада и стопа раста су величине у блиском односу. Изотопи који се брзо распадају имају кратко време полураспада, док они који се распадају спорије имају дуже време полураспада. Данас се 238U распада веома споро са временом полураспада од 4,5 милијарде година. Остаје само једно велико питање: да ли величина прстена ореола одговара дужини путање серије уранових алфа честица у лискуну? Мерења су показала да честице из урановог ланца распада прелазе око 3-7 цм у ваздуху пре но што се зауставе. Џоли је израчунао да алфа честица у лискуну прелази само 1/2.000 део онога сто пређе у ваздуху. Смањење дужине путања уранових алфа честица измерених у ваздуху овим фактором, даје вредност која одговара величини прстена типа ореола. Делови слагалице досли су на своје место. Џоли је претпоставио да алфа емисија из сићушног центра ореола може да створи и сферност, а и различите величине љуски садржаних у ореолима. Чињеница да алфа честице доста оштећују крајеве својих путева, објашњава зашто су спољне ивице прстенова ореола тамније од унутрашњих области. Тако је Џоли идентификовао уран и његов продукт торијум као радиоактивне елементе који могу створити обојене ореоле. Касније су постали познати као радиоактивни ореоли, или радио-ореоли. (слика-4)
Радиоактивни ореоли и питање стопе распада
Иако сићушни, радио-ореоли ускоро су привукли пажњу многих научника заинтересованих за питање старости и порекла Земље. Физичари су рачунали да ореоли могу да дају потребне податке да се утврди да ли је стопа распада увек била константна. Геолози су били заинтересовани јер су желели да користе радиоактивност за одређивање старости. Питање старости Земље још увек се енергично расправља у неким геолошким круговима, па су били врло заинтересовани за Џолијеве резултате мерења величина уранових и торијумових ореола. (Да бих поједноставио, расправа у овом поглављу биће усмерена само на уранов ореол.) Разлог интересовања био је јасан: физичари су дали теорију да је величина ореола у директном односу са стопом радиоактивног распада у прослости. Веровало се да ће брзе стопе распада створити алфа честице са већом енергијом, и одатле и веће прстенове ореола. Тако се за прстенове стандардне величине мислило да доказују константну стопу распада, док се за одступање у величини мислило да указује на промену у стопи распада у прошлости. Много година Џоли је проучавао величину прстена ореола у стенама, верујући да представљају неке од најстаријих геолошких доба. Године 1923. Џоли је објавио извештај у којем је тврдио да ореоли и величина прстенова варирају зависно од старости (Joly 1923, 682). Закључак је био да стопа радиоактивног распада варира у току времена. Наравно, ови резултати довели су у питање све радиоактивне методе датирања стена. Ипак, неколицина истраживача који су касније проучавали ореоле, нису се сложили са Џолијевим закључцима. Изгледало је да верују да њихова истраживања решавају сва преостала питања о овом проблему. Али, да ли је то истина? Да ли имају одговарајуће, свеобухватне податке? И најважније од свега, да ли су величине прстена ореола мера стопе распада у прошлости?
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:14 pm

Микроскопске промене
Крајем 1962, завршио сам прву четвртину постдипломских студија у Џорџији, и закључио да радиоактивни ореоли обавезно требају да се истраже. Разговарао сам о резултатима мојих уводних проучавања са председником одсека за физику, и сугерисао да мој рад може да се прошири у тезу за мој докторат. Њему се то испрва није свидело. Он је скоро без сумње веровао у технике радиоактивног датирања, па је моје шансе да откријем нешто ново о обојеним ореолима проценио као микроскопске. Није му било драго да ми да прилику да откријем нешто ново. Био је забринут шта би могло да се догоди ако случајно успем. Да ли би крајњи резултат мог истраживања сметао Институту, и многима на факултету? Оштро ме је посаветовао да одустанем од интересовања за радиоактивне ореоле и старост Земље, и условио је мој програм за докторат много конвенционалнијим насловом тезе, ако желим да наставим постдипломски на Џорџија ИнститутуНа срећу, дата ми је година милости да донесем одлуку. Да бих то учинио, морао сам да истражим саме ореоле, а не само да читам шта су други истраживачи открили. Уместо предавања у лето 1963. на Џорџија Тех., добио сам средства за истраживање на Delhousie Универзитету у Халифаксу, Нова Шкотска, где је раније физичар Г.Х. Хендерсон деценијама водио серију истраживања ореола, током 1930-тих. Пут се показао као почетна тачка интензивног проучавања радиоактивних ореола и њиховог запањујућег откривања порекла Земље.
Створене стене
Фотографије ореола у Хендерсоновим научним извештајима показују много јасније одређене прстенове него оне из Џолијевих извештаја. Оба истраживача користили су тамни лискун - биотит, у истраживању ореола. Хендерсон је користио тање кришке, па је тако добио оштрије прстенове. Управо Хендерсонови ореоли урана су ми били потребни за моја мерења. Да ли је његова збирка танких исечака још увек доступна? Сарадња одсека за геологију и физику у Делхоусие није била охрабрујућа. Хендерсон је умро пре много година, и доста из његове збирке ореола било је изгубљено. Изгледало је да је пут у Нову Шкотску најбржи начин да се добије више информација о интригантним ореолима.
Пут је био умерено животно искуство, и после 7 дана чинило се да ће бити нешто од њега. Тада се главни са одсека за физику вратио са кратког пута, и пронашао неколико преосталих танких пресека оригиналне Хендерсонове збирке ореола. Пар дана касније, нестало ми је новца, а моје проучавање танких пресека је тек почело. Пут се показао успешним када ми је узорак ореола позајмљен ради даљег проучавања. Са геолошког одсека дали су ми доста свежих узорака лискуна из њихове музејске збирке. Вратио сам се у Аталанту, позајмио микроскоп, и направио приручну лабораторију у кући.
На несрећу, Хендерсонови остаци танких пресека нису садржали најбоље слике уранових ореола из његових извештаја. Требало је наћи неке са боље одређеним прстеном, и то ми је заокупило доста времена ван мојих обавеза на предавањима. Узорци лискуна добијени у Далхоусие постали су мој изворни материјал за истраживање. У овим узорцима били су чести ореоли са великим центрима, а такви ореоли нису показивали нежну прстенасту структуру као они са центром у виду тачке. Савршени уранови ореоли са јасно одређеним прстеновима били су потребни да се потврди питање различитих величина прстенова ореола о којима Џоли извештава. Провео сам много досадних сати скенирајући различите комаде лискуна, али су савршени уранови ореоли измицали.

Крај моје друге године на Џорџија Теку се примицао, као и време за одлуку о мом програму за докторску тезу. Моје интересовање за истином о старости Земље било је јаче него икад. Такође сам био убеђен да радиоактивни ореоли могу бити кључ који отвара ту истину. Али, председник одељења за физику остао је при томе да истраживање радиоактивних ореола није прихватљива теза за мој докторат, па сам тако напустио Џорџија Тех на крају те академске године, и провео лето 1964. истражујући независно ореоле, користећи своје фондове. (На срећу, моја супруга се потпуно сложила са овом одлуком.) Устеђевина и позајмице су нестајале, па сам на пролеће замењивао наставника математике на вишој школи у Аталанти.
А, Б, Ц, и Д ореоли
У додатку уранових (и торијумових) ореола, Хендерсон је известио о 4 типа, које је једноставно означио као А, Б, Ц, и Д ореоле. У трагању за савршеним урановим ореолима, моја пажња се усмерила на Д ореоле. Под микроскопом, овај тип ореола видео се као уједначено обојени колут са мутном периферијом. Имао је само пола величине потпуно развијеног урановог ореола, а ипак је личио на уранов ореол у раном стадијуму развоја, када су видљиви само унуташњи прстенови. Чудио сам се што је Хендерсон пробно упућивао овај тип ореола на изотоп радијума који има време полураспада од око 1600 година. За лискун у којем је нађен Д ореол мислило се да је тако стар, да би сав оригинални радијум требао да нестане; само стабилни крајњи производ требао би да остане у центру. Хендерсон је тврдио да радиоактивност у центру Д ореола не би требала да постоји, да се "угасила." Ипак, ни један није показао да је то истина, па сам одлучио да је то вредно да се истражи. Ко зна? Можда је нека нова информација о старости Земље присутна у процесу.
Мали број радиоактивних атома у центрима ореола значи малу стопу емисије алфа честица - очекује се само пар честица месечно из центара урановог ореола. Ауторадиографија је једина техника која може тачно да покаже одакле алфа честице потицу, па је отуд једина техника која може да одреди да ли су центри ореола јос увек радиоактивни. Ауторадиографски експерименти захтевају употребу посебне фотографске емулзије способне да забележи пролазак једне алфа честице. Први корак био је да исцепкам узорак лискуна тако да центри Д ореола буду изложени на површини, или врло близу ње. (Изабрани узорак понекад садржи уранове ореоле, и један или више А, Б, или Ц ореола.) Други корак је сипање танког слоја специјалне емулзије на изложену површину. Под тим условима, скоро пола од свих алфа честица избачених из различитих центара ореола проћи ће кроз алфа осетљиву емулзију, где ће оставити врло кратке трагове јонизованих атома. Кратки трагови остаће невидљиви док се емулзија не развије. После развијања, појављују се у виду кратких црних трагова под микроскопом. Узорци ореола покривени емулзијом стављају се у замрзивач да би обезбедили да сићусни трагови не исчезну у току неколико седмица складиштења.
У почетним експериментима, емулзија је често склизнула са узорка у току процеса. Ово клизање уништило је белешке између емулзије и центара ореола и онемогућило сазнавање колико има алфа трагова из центара ореола, ако их има. Променама у процедури нестао је овај проблем и ускоро сам имао технику за останак трагова у току експеримента.
После развијања емулзије, понекад сам видео неколико кратких алфа трагова како зраче из урановог ореола, и из центара Д ореола. Очекивао сам трагове из центара урановог ореола, па су трагови из Д ореола били изненађујући. Нешто што је дуго сматрано за чињеницу није било истина: центри Д ореола нису исчезли (каснији експерименти су јасно указивали да су Д ореоли само уранови ореоли у раној фази развоја, мада то није неко изненађење, пошто им је појава скоро идентична). Требало ми је много напора да дођем до овог закључка, али у свету науке то баш и није неко откриће. И изгледало је да нема никакве везе са старошћу Земље.
Иако резултати почетних истраживања нису били спектакуларни, одлучио сам да их представим на годишњем састанку Америчке Асоцијације Наставника Физике у Њу Јорку, јануара 1965. Моја супруга ме је охрабрила да идем на овај пут, иако је то испразнило наше последње финансијске резерве. Нова сазнања за Др.Ц.Л. и А.М. Thrash-a, учинила су да су постали први спонзори мојих истраживања следећих годину и по. То је било тешко време за нас, и моја истраживања би се сигурно завршила без њихове помоћи.
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:15 pm

Ишчезли ореоли долазе на сцену
Неко време се чинило да су експерименти са Д ореолима вршени без неког смисла. Када се осврнем, чини се да су то били најважнији експерименти које сам направио. Они су стално усмеравали моју пажњу на А, Б и Ц ореоле. Без тог усмерења, сасвим је могуће да би се моја истраживања ускоро прекинула. Више од годину дана сматрао сам А, Б и Ц ореоле неважним, невредним за истраживање. Споља гледано, изгледало је да ауторадиографски експерименти нису показали ништа изненађујуће. Насупрот урановим Д ореолима, постојао је један могући изузетак, потпуно одсуство алфа трагова из А, Б и Ц ореола после развијања емулзије. Али, управо та општа неприсутност је привукла моју пажњу, јер ми се чинило да је радиоактивност која је стварала ове ореоле стварно исшчезла! Сетио сам се да је Хендерсон описао детаљно ове ореоле разматрајући ишчезлу радиоактивност у вези са њима. Зато сам поново почео да пажљиво истражујем његову обраду.



Моја мерења различитих величина прстенова ореола потврдила су закључак његових тестова, да А, Б и Ц ореоли потичу од алфа радиоактивности из три изотопа полонијума. Ова три изотопа – 210Pо, 214Pо, и 218Pо, су делови урановог ланца распада. То не значи да су 210Pо, 214Pо и 218Pо обавезно настали из урана, али из разлога које ћемо ускоро размотрити, Хендерсон је мислио да је то тако. Он је дао теорију да су једном у прошлости раствори који су садржавали уран и све његове потомке, морали да теку кроз сићушне пукотине, кливазе, и канале у лискуну. Предпоставио је да под тим посебним условима изотопи сигурно стварају различите полонијумове ореоле, што би се постепено акумулирало дуж путање раствора. Наводно би се после одређеног времена сакупио већи број да би оформио полонијумов ореол.
Раније је ово објашњење изгледало тако вероватно да сам га одмах прихватио и скоро изгубио интересовање за А, Б и Ц ореоле. Ипак, пошто су експерименти са емулзијом показали да је радиоактивност ишчезла, питао сам се зашто је ишчезла и почео критичније да размишљам о Хендерсоновом објашњењу порекла.
Да ли се Хендерсонова хипотеза о секундарном пореклу полонијумових прстенова може тестирати? Он је сугерисао да је то могуће. Његово учешће у Канадској одбрани у току 2. светског рата, и скора смрт, спречила га је да сам изврши тестове. Почео сам пажљивије да проучавам полонијумове ореоле, а посебну пажњу сам посветио томе зашто је Хендерсон мислио да је неопходно објаснити полонијумове ореоле неком врстом секундарног механизма. Наравно! Разлог је огромна разлика у стопи распада, или просечан распон живота између уранових и полонијумових атома. Свака хипотеза предложена за порекло полонијумових ореола, мора да узме у обзир ову разлику. У просеку, уранови атоми сада се распадају споро, за 4,5 милијарди година пола њих се распадне. Насупрот, три изотопа одговорна за порекло полонијумових ореола, 210Pо, 214Pо, и 218Pо, распадају се много брже. Њихов кратак животни век представља јединствен проблем у формулисању задовољавајуће хипотезе о пореклу ових ореола.



Преглед који следи, који показује који тип радиоактивности се уклапа у еволуциони модел порекла наше планете, омогућиће читаоцу да брже схвати значај ових проблема.
Модерна космологија и ишчезла радиоактивност
Према еволуционом Биг Бенг сценарију, наша планета је настала као ужарена, растопљена сфера пре неколико милијарди година. Космолози признају да је Биг Бенг, ако се догодио, могао да створи само водоник (H) и хелијум (He), и да су најраније звезде састављене само од ова два најлакша елемента. Они претпостављају да су тежи елементи, од којих је Земља углавном састављена, настала термонуклеарним реакцијама (нуклеосинтезама) у ужареним унутрашњостима различитих звезда. Претпоставља се да су ти елементи избачени у свемир када су касније те звезде експлодирале као супернове. Они даље верују, да су се новосинтетисани елементи из једне или више супернове вероватно реакумулирали, и обликовали међузвездани облак гаса. Претпоставља се да се један од ових облака касније кондензовао и обликовао првобитно сунце, а затим и заметке планета нашег сунчевог система. Космолози верују да је протекло много времена између нуклеосинтезе и обликовања првобитне Земље. Они такође верују да одређени тип радиоактивности може открити приближну дужину овог периода.
Јасно, они имају визију да се неки радиоактивни елементи формирани нуклеосинтезом распадају тако споро, да значајни делови почетних количина опстају до данас, на пример уран и торијум. Они такође верују, да су ту били и други елементи чији је распад довољно спор да у почетку буду уграђени у првобитну Земљу, али су се скоро потпуно распали у току последњих неколико милијарди година. Ишчезла природна радиоактивност је термин који се користи за ову посебну категорију радиоактивних елемената. Научници су марљиво трагали за ишчезлом природном радиоактивношћу у различитим стенама, јер су мислили да то може дати горњу границу временског размака између нуклеосинтезе и обликовања првобитне Земље. Пошто су веровали да је овај размак дуг десетинама или стотинама милиона година, трагали су у стенама Земљине коре за неким радиоизотопом дугачког времена полураспада (десетине или стотине милиона година). Један изотоп плутонијума (не треба га мешати са полонијумом), са временом полураспада од 83 милиона година, нађен је и прихваћен као ишчезла природна радиоактивност, јер се уклапа у сценарио Биг Бенга. Модерни космолози сматрају бескорисним трагање за продуктима радиоактивног распада релативно кратког времена полураспада, јер би, са њиховог гледишта, било немогуће да постоји такав доказ ишчезле природне радиоактивности.
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:16 pm

Енигма полонијумових ореола
Полонијумови ореоли представљају јединствен изазов еволуционом гледишту на историју Земље, јер се њихово порекло може следити директно из одређених познатих изотопа, од којих ни један нема дугачко време полураспада. Видели смо да 210Pb и 210Bi, чија су времена полураспада 22 године и 5 дана, воде бета распадом у 210Pо, који је алфа емитер са временом полураспада од 138 дана. Пошто бета распад не ствара обојеност, то значи да радиоцентар ореола 210Pо може имати почетни садржај било ког од ова три изотопа, па би се опет створио ореол 210Pо. Такође и ореол 214Pо је могао имати почетни садржај бета емитера 214Pb, 214Bi, чија су времена полураспада око 27 минута и 20 минута, или алфа емитер 214По чије је време полураспада 164 микросекунде. Овде нема бета претка за 218Pо, па ореол 218Pо мора да потиче од овог изотопа чији је живот само 3 минута. Јасно, сваки од ових изотопа који је могао да се оформи у удаљеној супернови, брзо би се распао. Ма колико маштали о томе, они никад нису могли да преживе наводно протекле еоне пре него што се обликовала првобитна Земља. Чак и у хипотетичкој ситуацији, где бисмо замислили да су полонијумови изотопи постојали у почетку првобитне Земље, они никад не би преживели претпостављене стотине или милионе година потребне да се њена површина охлади и кристалисе у стене гранитног типа. Ова конвенционална геолошка теорија сматра да је немогуће да полонијум буде првобитни саставни део Земљиних гранитних стена.
Ова немогућност је мотивисала Хендерсона да претпостави секундарно порекло полонијума из урана. Хендерсон је класификовао полонијумове ореоле као ишчезле, само у смислу да се полонијум у центрима ореола већ распао. Он није ни наговестио да полонијумови ореоли могу представљати ишчезлу природну радиоактивност, па ми за годину и по дана ова могућност никад није пала на памет. Једноставно сам претпоставио да је Хендерсонова идеја о њиховом секундарном пореклу истинита, и да нема друге могућности. Ипак, била ми је загонетна чињеница да у већини случајева није било видљивог доказа концентрације урана близу полонијумових ореола. Још загонетније је било очекивати како ће различити полонијумови изотопи да се раздвоје и оформе различите типове ореола. Технички, раздвајање изотопа је веома тешко, јер имају скоро исти хемијски састав. Још нешто ме је мучило: Хендерсонова теорија стварања полонијумових ореола примарним уласком раствора урана дуз сићушних канала и расцепа у лискуну. Ипак, открио сам да су полонијумови ореоли такође били видљиви у јасним областима без ових оштећења. Обојеност коју сам очекивао да видим, ако је уран протекао кроз ове области, била је свуда одсутна. Била је то чудна ситуација. Да ли је могуће да уран протекне кроз лискун а да не остави обојени траг као знак свог проласка?



У то време откривена је посебна техника коришћења киселине, способна да лоцира врло мале количине урана у лискуну. Примена ове технике у областима лискуна близу полонијумових ореола, показала је само количине урана у траговима (неколико милионитих делова) који постоје у свим узорцима лискуна - није било концентрације урана у или близу центара ореола у јасним областима. Сви моји покушаји да потврдим Хендерсонову хипотезу о секундарном пореклу полонијумових ореола су пропали. Изгледало је да полонијумови ореоли не потичу од радиоактивности добијене из урана. Која друга могућност овде постоји? Скоро је збуњујуће имати решење проблема, а не знати који је проблем у питању.
Полонијумови ореоли: Револуционарно ново тумачење
Једног пролећног поподнева 1965., проучавао сам неки танки, провидни пресек лискуна под микроскопом, што је био мој главни задатак те године. Зима је пролазила, па сам тог дана преместио микроскоп у дневну собу. Поподневно сунце које је осветлило предње прозоре, побољшало је атмосферу за размишљање у односу на собу у сенци која ми је обично служила као лабораторија. Опет сам се замислио над пореклом неких лепо обојених полонијумових ореола. Супротстављена тврђења која се тичу њиховог порекла и даље су их чинила тајанственим. Према еволуционој геологији, прекамбријумски гранити који садрже ове посебне ореоле, постепено су се кристалисали док се ужарена магма полако хладила у току дугих периода. С друге стране, радиоактивности које стварају ове специјалне радио-ореоле имају тако краткотрајно постојање, да би нестали давно пре него што би ужарена магма имала времена да постепеним хлађењем оформи чврсту стену. То је била стварна енигма. Да ли ћу је икад решити?
Гледајући кроз микроскоп, приметио сам да је наш дом био тих - наша бучна дечија тројка је заспала. Питао сам се шта би мислили да су довољно стари, да ли моја истраживања имају смисла?


Назад на посао. Опет сам зурећи кроз микроскоп могао јасно да видим полонијумове ореоле у танком пресеку лискуна. У том тренутку, следећи стихови из Библије прошли су кроз мој ум, покренувши одмах нека страшна питања:

"Речју Господњом небеса се створише, и духом уста његових сва војска њихова... Јер Он рече и постаде, он заповеди, и показа се." (Псалам 33,6.9)
Да ли је могуће да гранити нису кристалисали лаганим хлађењем магме? Да ли је могуће да Земља није почела као растопљена сфера? Да ли је могуће да хемијски елементи наше планете уопште нису резултат нуклеосинтезе у некој удаљеној супернови, него да су створени тренутно када је Творац речју довео планету у постојање? Да ли су полонијумови ореоли неми доказ ишчезле природне радиоактивности? Да ли је онда време полураспада 218Pо од само три минута уствари мера времена протеклог од стварања хемијских елемената до времена када је Бог створио граните? Да ли сам у свом тражењу истине о старости Земље открио доказ о њеном тренутном стварању? Да ли су сићушни полонијумови ореоли отисци Божјих прстију у Земљиним првобитним стенама? Могу ли прекамбријумски гранити да буду створене стене из 1. Књиге Мојсијеве?
Био сам запањен овим мислима. Без сумње, постоје трилиони полонијумових ореола расутих у прекамбријумским гранитима широм света. Ако је сваки од њих доказ за стварање, завртело ми се у глави колико је овај доказ огроман и продоран! Какав би његов ефекат био на радиометријске и геолошке прорачуне старости Земље? Колико он може утицати на став научника према еволуцији? Постепено сам схватао страховите последице.
Стварање насупрот еволуције
Признати еволуционисти верују да објективна научна истраживања која могу да уклопе бројне делове научних података из астрономије, геологије, и биологије стварају леп мозаик еволуције. Лепак који спаја еволуциони мозаик је принцип униформизма. Овај принцип је у стварности само претпоставка да је космос, укљуцујући Земљу и живот на њој, еволуирао до њеног садашњег стања кроз непромењено деловање познатих физичких закона. То је основа свих радиометријских и геолошких метода датирања. Без тога, нема основе за претпоставку да је стопа радиоактивног распада била константна, нити за веровање да је Земља милијардама година стара.
Нема ни основе за геолоски униформизам - претпоставку да је садашња стопа акумулације, распадања и ерозије била константна у историји Земље. Напокон, и геолошким процесима управљају физички закони. Пошто се веродостојни научни доказ за тренутно стварање противи принципу униформизма, он је супротан и геолошком униформизму. Тако се спој свих везаних делова у еволуционом сценарију раскида, и мозаик се распада.



Нигде ово распадање није очигледније него у области времена. Недвосмислени доказ за стварање обезвредњује све аспекте теорије еволуције, јер поништава основу за технике радиоактивног датирања које подржавају велику старост Земље. Тренутно стварање гранита обара неколико милијарди земљине историје на скоро ништа. Полонијумски доказ за стварање врши преформулацију или елиминацију неких већих догађаја у еволуционом сценарију, и драстично умањује временске интервале. Милијарде година за које се верује да су неопходне да Земља еволуира од неке нејасне масе, једноставно испаравају када се суоче са таквим доказом. Основни - временски елемент потребан да се еволуција догоди тиме је обезвређен.
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  ANDJEO82 taj Čet Okt 29, 2009 6:17 pm

Првобитне и секундарне стене
Ако већина еволуционог времена ишчезне, онда је потребан други временски оквир за историју Земље. Користећи разна тврђења, може ли опис стварања и глобалног Потопа из 1.Књиге Мојсијеве да обезбеди такав оквир? Основне стене континената, прекамбријумски гранити, били би сместени у првобитно створене стене на нашој планети. Ста са огромним формацијама стена наталоженим деловањем воде, које садрже биљке, животиње и морске фосиле? Еволуциона теорија тврди да је потребно хиљаде милиона година да се ове седиментне стене акумулирају, и милиони више да се продубе чудни пејсажи као сто је Кањон Колорадо (Grand Canyon). Сви ови закључци зависе од геолошког униформизма.
Ако је та претпоставка исправна, онда морам да питам: да ли су велике седиментне формације Земљине коре резултат јединственог катастрофичног догађаја пре него униформних процеса? Ако су употребљена различита тврђења, да ли је могуће да сирови резултати из геологије такоше могу да се уклопе у креационистички оквир Земљине историје који укључује катастрофизам?
До оваквих идеја сигурно не бих досао 10 година раније. Признајем, моје интересовање за ова истраживања покренута су неким филозофским питањима везе између Земљине историје и 1.Књиге Мојсијеве, али сам одлучио да будем веран научним доказима без обзира где ме одвели.



Ако су полонијумови ореоли у граниту део еволуционог развоја Земље од Биг Бенга, они морају бити објашњиви на основу установљених физичких закона, а њихово порекло могло би се тражити у дејствима познатих хемијских елемената. Размишљао сам, чак и ако не успем да откријем конвенционално објашњење, моје сугестије о наглој кристализацији прекамбријумског гранита пружиле би прилику другим истраживачима да одговоре супротним доказима, ако такви постоје.
Прекамбријумски гранити - створене стене
За пробу, идентификовао сам прекамбријумске граните као првобитне (то јест створене) стене, јер оне: 1) садрже полонијумове ореоле, 2) јесу основне стене континената, и 3) јесу лишене фосила које постоје у седиментним стенама. Такви гранити су грубо кристализоване стене састављене примарно од лако обојених минерала, кварца и фелдспара, и мањих количина биотита и хорнбленде. Требао сам да будем опрезан када сам говорио о гранитима, јер геолози често користе овај термин за различите стене, од којих неке нису сличне прекамбријумском граниту. Било је занимљиво сазнати да је порекло прекамбријумских гранита (у даљем тексту само гранит) деценијама спорна тема у геологији. Једна школа геолога нагађа да су се гранити, нарочито масивне формације познате као плутонити, кристализовали на великим дубинама спорим хлађењем магме. Друга школа сматра да гранити настају рекристализацијом претходно постојећих, дубоко затрпаних седиментних стена. У сваком слуцају, оба гледишта су прихваћена као могућа објашњења за различите типове гранита. Још увек нема експерименталног "стандарда" којим бисмо просудили релативне предности ова два гледишта. Не постоји директан доказ за обе хипотезе, јер нико није никада посматрао формирање масивних гранитних плутонита. Нити седиментне стене имају такав кречњак, нити је пешцар посматран како се претвара у гранит. Тако у пракси нема експерименталног доказа који нас приморава да прихватимо ова гледишта као тацна. Размишљао сам да ако су полонијумови ореоли у граниту били првобитни, логично следи да гранити такође морају бити првобитни, они морају бити Земљине створене стене. Изгледа да кључни тест за ову идеју виси у одређивању да ли су полонијумови ореоли били секундарно изведени из урана. Ако веома исцрпно експериментисање није показало секундарно порекло ових ореола, онда хипотеза о првобитности остаје нетакнута.

Да ли су полонијумови ореоли отисци Божјих прстију остављени да идентификују створене стене на нашој планети? Ово питање дало ми је покретачку, мотивациону силу за истраживања.
avatar
ANDJEO82

Posts : 41
Join date : 26.09.2009
Location : Smederevo - Beograd

Pogledaj profil korisnika http://druzenje.aforumfree.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poreklo života

Počalji  Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu